Udala sam se sa 17 godina, a moj izabranik je imao 28. Sa 18 sam već bila trudna. Rodio nam se prelep, zdrav sin. Bila sam najsrećnija na svetu. Mislila sam da sam izvukla premiju, jer sam uz čoveka starijeg od sebe 11 godina osećala sigurnost, kao iza kamenog zida.
Ali to je bilo samo na početku.
Kasnije su počele beskrajne svađe i skandali – ne sa mojim mužem, već sa njegovom majkom.
Zamerala mi je sve – da ne znam da kuvam, da loše čistim, da trošim previše novca. Moj suprug ju je samo slušao i slagao se sa svime što je govorila. A sve to je počelo i pre nego što se rodio naš sin.
Nakon njegovog rođenja, situacija se još više pogoršala.
Svekrva je stalno ponavljala da ga ne držim pravilno u rukama, da ga hranim pogrešno, čak ni masaže ne radim kako treba.
Ali naš pedijatar mi je govorio da se odlično snalazim u ulozi majke.
S vremenom je situacija postajala sve ozbiljnija.
Svekrva je tvrdila da bi trebalo da mi oduzmu roditeljska prava jer nemam pojma kako da odgajam dete.
Jednog dana mi je rekla da će pozvati socijalnu službu.
Tada sam shvatila da je kraj.
Pozvala sam svog oca i zamolila ga da dođe po mene. U međuvremenu sam užurbano pakovala stvari u kofer.
Dok sam pakovala, nisam mogla da verujem da moj muž mirno sedi u kuhinji s majkom i uopšte ne reaguje na ono što se dešava.
„Naravno,“ – pomislila sam – „pa mama mu nije rekla da išta uradi…“
Kada sam stavila kofere u auto i sama sela unutra, s olakšanjem sam uzdahnula – noćna mora je završena.
Sledeći put smo se moj sin i ja čuli s bivšom porodicom tek kada je došlo do pitanja alimentacije.
Bili su odlučni da nam ne daju ni dinara.
Svekrva je tada svog voljenog unuka, koji je, po njenim rečima, bio slika i prilika svog oca, nazvala kopiletom.
Tada sam se još jednom uverila da sam donela pravu odluku.
Ako sam se pre krivila što sam sina „lišila“ oca, sada sam bila sigurna: nisam ga lišila oca, već sam ga spasila od oca.
