Zara je rešila da progovori o svemu – o životu pod istim krovom sa sinom i snajom, o nepravdi koju je trpela, i o trenutku kad je konačno rekla: „Dosta je bilo!“
Još davne 2000. godine, kada je postala baka, Zara je širom otvorila vrata svog doma sinu, snaji i tek rođenoj bebi. U to vreme, ni sin ni snaja nisu imali posao, a Zara je radila punom parom. Po ceo dan na poslu, pa pravac kući da kuva, pere i čisti – dok snaja odmara.
„Vraćam se s posla umorna, vučem kese, a kuća izgleda kao da je bomba pala. Pitala sam je jednom što ne skuva nešto, a ona mi zalupi vrata pod nos, kaže da je previše zauzeta bebom“, priča Zara.
U tom trenutku, sve joj je postalo jasno – nije ona tu ni baka, ni svekrva, nego besplatna kućna pomoćnica i bankomat. Kad se sin vratio kući, otvoreno im je rekla da tako više ne može, i dala im rok da se isele.
Snašli su se – pronašli staru kuću koju su mogli da kupe na rate. Ali ni tada nije bilo mira.
„Snaja mi kuka kako u toj kući nema vode. Kažem joj – pa zaposli se, uvedi vodu, kao i svi drugi ljudi. Moja majka je veš prala na ruke, pa nije umrla“, kroz smeh se prisetila Zara.
Iako su joj već tada bili preko glave, Zara im ipak nije okrenula leđa – pomogla im je koliko je mogla. Kad ju je sin upitao zašto im pomaže, samo mu je odgovorila: „Ne mogu da zatvorim vrata pred nekim koga sam hranila i oblačila.“
Ali ni tada nisu cenili – pa je Zara donela konačnu odluku: „Uzmi šta vam treba i idite svojim putem. Vreme je da naučite koliko vredi ono što ste do sada imali – i to besplatno.“
Nije bilo lako. Bila je na ivici živaca. Ali danas? Danas kaže da je to bila najbolja odluka u životu. Sin i snaja su se zaposlili, rade u smenama, organizuju se oko deteta – i najzad su počeli da funkcionišu kao odrasli ljudi.
„Sin mi je priznao da sam bila u pravu. Mislio je da sve radim iz inata prema snaji. A sad vidi da ih je to spasilo. Sada imamo zdrav odnos, poštujemo se, i svako zna svoje mesto. Onako kako i treba da bude“, završava Zara.
