- Moji su me usvojili kada sam napunila 25 godina. Čudna je to priča i mislim da sam do sada čula svaku moguću rekaciju: „Nisam znao da to može! Šta se dogodilo sa tvojom starom porodicom?“ i opšte reakcije šoka, zbunjenosti ili prihvatanja, sve sam čula.
Sad kad je sve gotovo, retko pričam celu priču. Obično kažem samo da sam usvojena, ljudi pretpostave da se to desilo kad sam bila dete i tu se završava svaka priča. Međutim, prvo što naučite kada ste usvojeni jeste da ničije mišljenje nije važno, osim ako imena tih ljudi nisu na vašem papiru za usvajanje – počinje Džeslin Periš sa Floride svoju ispovest.
Kaže kako je kretanje njenim neuobičajenim životnim putem vredelo svakog zbunjenog pogleda i da zbog toga želi da ceo svet čuje priču o njenoj porodici.
- Moju majku Lisu prvi put sam upoznala 2010. godine, dok sam studirala. Njena ćerka Šarlot je bila moja drugarica sa predavanja iz arheologije i postale smo bliske prijateljice. Lisa je došla u posetu tokom roditeljskog vikenda te jeseni. Naletela sam na nju i Šalot, pozdravila ih i nastavila sa svojim danom...
Njen život tada je bila borba između ankcioznosti i depresije i izazovnog fakultetskog programa koji je izabrala, a koji joj je dodatno otežavala njena biološka porodica.
- Za mene je borba bila normalna stvar tad, ali kada pogledam sebe kao devetnaestogodišnjakinju, shvatim da život ne mora da se živi na takav način. Uvek sam postizala ono što sam želela da uradim, imala sam dobre ocene, upisala sam dobar fakultet i izbegavala nevolje. Nikada mi nije palo na pamet da je beskrajna anksioznost zapravo povezana sa jedinom stvari koju sam dobijala od svoje majke – kritikom. Iako verujem da je ponosna na ono što sam postigla, činilo se da njen ponos zavisi od toga da radim tačno ono što je želela da radim - piše Džeslin.
Do decembra 2013. stekla je diplomu i bila na savetovanju, nakon što je preživela napad.
- Moja biološka majka me je odbacila kada sam joj rekla da sam napadnuta. Odlučila sam da provedem taj Božić sama dok su moje cimerke, od kojih je jedna bila Šarlot, otišle u posetu svojim porodicama. Iako su me pozvale da idem sa njima, želela sam da uživam u samoći. Sutradan sam dobila poruku od Šarlot. Rekla je Lisi da mi je teško: „Moja mama želi da zna da li može da ti šalje ohrabrujuće poruke, jel to u redu? Rekla sam joj da da Lisi moj broj, zahvalila se i pretpostavila da će se završiti na tome, ali reći ću vam nešto – nikada ne sumnjajte u namere i snagu majčine dobre volje - piše Džeslin.
Tako je njen život počeo da se menja na mnogo načina i još uvek je nesvesna svega što se kasnije dogodilo.
– Poruke koje mi je Lisa slala prerasle su u telefonske razgovore koji su postali deo naše svakodnevne rutine. Nisam razumela zašto bi majka moje drugarice želela da troši vreme i energiju na mene, ali bila sam joj zahvalna. Ubrzo sam joj se poverila u vezi sa svim i svačim uključujući i skoro samoubilačku depresiju koja me je vezala za krevet. Nikada nije odbila da me sluša, pomogla mi je da se nosim sa svojim mislima i delila svoj život sa mnom – piše Periš.
Printscreen/Instagram
Posle dve godine mučenja i nečega što je ličilo na preživljavanje, Džeslin je bila spremna za novu avanturu. Upisala je master studije u Evropi.
– Bilo mi je zastrašujuće što biram nešto toliko daleko od moje zone komfora, ali se činilo ispravnim. Primljena sam na studije u Dablinu. Prva osoba kojoj sam rekla bila je Lisa. Nekoliko dana kasnije kada sam se vratila sa posla, Šarlot mi je rekla da želi da razgovara sa mnom. Bila sam zabrinuta, ali naprotiv, ona i Lisa želele su da znaju da li ću zvanično da se priključim njihovoj porodici pre nego što odem u Irsku, jer su želele da Lisa bude moj srodnik u slučaju vanredne situacije dok sam u inostranstvu – piše Džeslin.
Kako više nije bila u kontaktu sa svojom biološkom porodicom i kada je postojao jasan i konačan razlog da se to legalno učini, složila se sa Lisinim predlogom.
– Radila sam kao pravni asistent, pa sam podnela papire preko naše agencije i za nedelju dana je bilo zakazano završno saslušanje. Sve je bilo gotovo za 20 minuta i moje usvajanje je odobreno. Lisa je i pravno postala moja majka. Tri dana kasnije preselila sam se u Irsku, spremna da započnem svoj jednogodišnji studijski program. Prilagođavanje je bilo izazovno, ali Lisa mi je čuvala leđa sve vreme. Pričale smo svaki dan i ne bih istrajala tamo bez njene ljubavi i podrške. Samo slušanje maminog glasa činilo je sve popravljivim – piše Periš.
Kako se studentska godina bližila kraju, bila je uzbuđena što se vraća kući i što će moći da uživa sa svojom novom porodicom.
– Da li se isplatilo usvajanje sa 25 godina? Bez sumnje. Moja mama je najstrpljivija i najljubaznija osoba koju sam ikad upoznala. Nisam ni sanjala da će mi se život toliko promeniti. Shvatila sam da prodica nije ono gde se rodiš i da je ponekad dovoljna slučajnost da dobiješ ono što ti nedostaje. Krv nije nužno porodica, kao ni papir koji je overen u sudu. Važne su veze koje postoje među ljudima, zbog kojih se osećamo sigurnije. Pre usvajanja sam bila slomljena, osećala sam gađenje samo i kad bih razmišljala o sebi. Sve se to promenilo zahvaljujući njima – piše devojka.
Dodaje kako nikada nije mislila da će dobiti drugu šansu da oseti majčinsku ljubav i da činjenicu koliko je Lisa posvećena osoba opravdava to što joj je Džeslin bila potpuno nepoznata osoba.
– Pitaju me da li i dalje mislim na svoje biološke roditelje. Veoma retko. Verujem da je apsolutno moguće da porodice prevaziđu probleme i postanu jače, ali nisam mogla da dozvolim da me iko, pa makar to bila i moja porodica, ponovo slomi. Želim im sve najbolje, ali ne nedostaju mi. Imam novu porodicu i ne mogu biti srećnija zbog toga – zaključuje Periš.
povezane vesti
