Najveća tišina na svetu nije ona u praznoj sobi. Najveća tišina je ona koja okruži ženu dok vrišti za pomoć, a komšije pojačaju TV. Dok porodica spušta pogled. Dok društvo kaže: „To su njihovi problemi.“
Baš takve potresne ispovesti moći ćete da čujete u podkastu „Ako ćutimo, one su same“, u okviru kampanje „Niste same, imate prijatelje“, koju je pokrenula kompanija m:tel, a tokom „16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja“.
Razgovore sa ženama iz Bosne i Hercegovine koje su pretrpele nasilje u porodici vodila je Jelena Trivan, generalna direktorka kompanije m:tel, kako bi zajednica iz prve ruke čula kako izgleda život žene žrtve nasilja.
Dragana Spasenić priča svoju priču tiho, ali sigurno, kao žena koja je preživela pakao i iz njega izašla sama, ranjena, ali živa. Njeno svedočenje počinje rečenicom koja preseče vazduh u prostoriji.
-U svim tim godinama najteže mi je padalo što je nasilje bilo u toku trudnoće.
Devеt i po godina trajao je teror. Za to vreme rodila je dvoje dece. A iza zatvorenih vrata odvijala se priča koju nije mogla da kaže naglas — jer je, kako kaže, „tako učila sredina“.
Nasilje i tokom trudnoće
Najviše je bolelo to što je nasilje trajalo i tokom trudnoće. Dok je u sebi nosila novi život, nosila je i modrice, strah i sram. „Najgore mi je padalo što ni tada nisam bila pošteđena“, rekla je kroz suze. A kada bi vrisnula, kada bi prosila za malo ljudskosti, niko nije došao. Nikada. „To su naši problemi“, govorili su drugi. A njena kuća je noćima odzvanjala udarcima.
Njen suprug ju je psihički lomio pre nego što ju je prvi put udario. Polako ju je odvajao od prijatelja, porodice, kumova. Učinio je da veruje da nije dovoljno dobra, da je sama kriva, da nema gde. Finansijski je zavisila od njega. Strah je bio oružje, sram je bio lanac.
-Kada bi neko primetio modricu, uvek sam imala objašnjenje… vetar je zalupio prozor, okliznula sam se, udarila se – kaže i dodaje:
-Kod nas se verovalo da se u braku ćuti, da se trpi, da je sve što se dešava između četiri zida naše, porodično… i da o tome ne govoriš nikome - ispričala je Dragana u podkastu "Ako ćutimo, one su same".
Fizičko nasilje bilo je svakodnevica. Psihičko još dublje. A onda, ono o čemu je najduže ćutala — seksualno nasilje u braku.
Ljudi ne žele probleme
Godinama je nosila modrice. Videli su ih i drugi — porodica, komšiluk. Ali podrška je izostala.
-Videli su modrice. Majka je videla. Ali ja nisam bila spremna da se suočim. A drugi… ljudi ne žele probleme. Kad vrištite u kući, niko ne kuca. To su, kažu, naši problemi.
Mnogi su je pitali zašto nije otišla ranije. Dragana tada spušta pogled, ali glas joj ne drhti.
-Plašila sam se svega — njega, sredine, osude, sramote. Vremenom postanete uvereni da niste dovoljno dobri, da zaslužujete sve što vam se dešava. A onda vas bude sram što ste opet prebijeni.
Skoro deceniju u paklu
Stid je opasan saveznik nasilnika. Deceniju ju je držao zarobljenu.
Kada se rodilo drugo dete, sa teškim zdravstvenim problemom, nasilje se nastavilo. Uprkos operacijama, hospitalizaciji, strahu — nije bilo milosti.
-Vratila sam se iz bolnice prebijena. Razbijena arkada, zatvoreno oko, polomljen nos. A dete u bolnici čeka majku.
Niko nije reagovao, govori.
-Ogroman je strah. Ogroman je stid. I vi lažete lekare, lažete sve… ponavljate da ste se okliznuli. Kao da time čuvate nekog ko vam uništava život.
Pakao nije prestao ni kad ga je napustila. Pratio ih je godinama. A onda — nasilje nad ćerkom.
-Prebio je moju čerku zato što nije znala da odgovori na njegovo pitanje.
Ponosna na sebe
Danas deca više nemaju kontakt s njim. Velika su, pamte sve, ali ćute jer je bol još blizu. Dragana kaže da živi mirnije, ali strah nikada potpuno ne nestaje.
-Takve osobe morate uvek da držite na distanci. Taj strah vas nauči da budete oprezni zauvek.“
A onda izgovara nešto što govori o njenoj snazi više nego o njenoj trauma.
-Ja sam ponosna na sebe. Ponosna što više ne živim taj život.
Ne ljuti se, kaže. Samo je razočarana. U institucije koje nisu reagovale. U ljude koji su gledali i ćutali.
Dragana danas stoji pred nama kao žena koja je preživela nezamislivo. Ali i kao žena koja je dokaz da se iz najdubljeg mraka može izaći.
-Najveći bol? Što sam mislila da sam kriva. A nisam. Nikada nisam bila.
