Najsavremenije terapije koje leče fetuse sa neurološkim defektima imaju potencijal da promene natalnu negu kakvu poznajemo.
Četvrta trudnoća Mišel Džonson išla je po planu sve dok se specijalista, koji je vršio standardni pregled u 20. nedelji ultrazvukom, nije neznatno ukočio dok joj je pritiskao stomak.
Ultrasonograferu je bilo „istinski neprijatno", zbunjeno postavljaju pitanja, priseća se Džonson.
Nekoliko dana kasnije, zvao ju je šef radiologije.
Ton mu je bio ozbiljan, dok je birao reči i govorio da je to retkost prema njegovom iskustvu, ali Džonson mora odmah da ode do specijaliste za gestacijsku fetalnu medicinu zato što njeno dete ima spinu bifidu.
U nauci poznata kao mijelomeningocela, spina bifida je kad se kičmena moždina, koja kod dece počinje da se razvija kao cev u obliku kanolija i obuhvata nervni sistem, ne zatvori do kraja.
Superautoput nerava se tako izlije u malo ispupčenje negde duž kičme.
Shutterstock
Ovaj defekt nervnog sistema po rođenju može da dovede do doživotnih kognitivnih problema kao i hronične nepokretnosti i paralize od kukova nadole.
„Bilo je to poražavajuće", kaže Džonson, koja je tada imala 35 godina i živela u Portlandu, u Oregonu, u SAD.
„Bila sam u šoku", dodaje.
Svake godine se u SAD rodi oko 1.400 beba sa spinom bifidom, piše BBC.
Tačan uzrok ovog složenog stanja nije do kraja poznat, ali se pretpostavlja da je kombinacija genetskih i faktora životne sredine.
Nizak nivo unosa folne kiseline tokom trudnoće ili određeni lekovi protiv epilepsije mogu da utiču na nastanak ovog stanja, ali nije jasno koliko tačno veliku ulogu oni igraju.
Spina bifida se obično leči u 24 do 48 sati odmah po rođenju: hirurzi zašiju kičmenu moždinu i vrate je u bebino telo, sprečivši da se stanje dodatno pogoršava.
Ali dok je zakazivala pregled kod specijaliste, medicinska sestra je u telefonskom razgovoru ispričala Džonson za novi program u Kaliforniji koji koristi matične ćelije za lečenje dece sa spinom bifidom dok su ona još uvek u materici.
Kad bi odlučila da učestvuje u programu, njena beba bi bila drugi ljudski pacijent koji je ikada bio podvrgnut ovoj vrsti tretmana.
Džonson je znala da je to šansa koju želi da pruži njenom nerođenom detetu.
Shutterstock
Pošto je procedura morala da se desi pre 26. nedelje trudnoće, „bilo je poput trke sa vremenom", kaže Džonson.
Posle nekoliko skenova, analiza krvi i razgovora, ona se upustila u nešto veće od života.
Prenatalni pregled u potrazi za neurološkim stanjima ostvario je ogroman napredak u poslednjih par decenija.
U tu tehnologiju spada genetska analiza, neuroimidžing i fetalna magnentna rezonanca u visokoj rezoluciji.
Oni pomažu lekarima da zavire u nervni sistem fetusa u razvoju i postave ranije i češće dijagnozu bilo kakvih stanja koja menjaju život i koja će ih zadesiti čim se rode.
Ali tokom čitavog tog napretka, nije bilo mnogo toga što su lekari mogli da urade povodom tih dijagnoza sve dok dete ne izađe iz materice, ali značajan postotak ključnog razvoja mozga dešava se mnogo pre nego što je beba rođena.
Sada novi talas pionirske neuronaučne terapije u materici pomaže da se to promeni.
U toku je nekoliko ključnih probnih ispitivanja da bi se testirala hirurška i medicinska lečenja koja lekarima omogućuju da izleče stanja kod beba pre nego što se rode.
Polje je „na samoj ivici" čitave nove dimenzije terapija, kaže Džefri Ras, pedijatrijski neurolog sa Univerziteta Djuk koji je nedavno napisao akademski esej o tretmanu u materici kao „sledećoj granici" neurologije.
Shutterstock
Jedan od tih revolucionarnih tretmana je aktuelno prvo kliničko ispitivanje koje je odobrila američka Uprava za hranu i lekove (FDA), a koje leči spinu bifidu u materici uz pomoć matičnih ćelija placente.
Projekat, poznat kao Kjur trajal(CuRe Trial), kulminacija je 25 godina rada fetalne hirurškinje Dijane Li Farmer, sa Kalifornijskog univerziteta u Dejvisu.
Operacije unutar materice, tokom kojih se otvor u kičmenoj moždini zašije nazad, postale su standardna nega u slučajevima sa veoma teškom spinom bifidom.
One usporavaju pogoršanje bolesti tokom trudnoće i poboljšavaju izglede za pacijente više od postporođajnih operacija, kao što ukazuju rezultati višegodišnjeg rada Dijane Li Farmer.
Ali sa jednim novim projektom ona želi da ode korak dalje.
Ušivanje otvorene neuralne cevi šavom bi se radilo matičnim ćelijama iz delova majčine placente, poznatih kao „mezenhimske stromalne ćelije", izvedenih i uzgojenih u minuciozno preciznom četvorodnevnom procesu.
One bi trebalo da aktivno uđu i poprave štetu koja je već nastala do trenutka dijagnoze.
Ove matične ćelije su „veoma pametne", kaže Aidžun Vang, bioinženjer koji je razvio ovu tehnologiju matičnih ćelija za probno ispitivanje Kjura.
Shutterstock
„One mogu da zaštite neurone od umiranja u okruženju", dodaje.
Preliminarni podaci iz izvođenja ovog eksperimenta na jagnjadi sa spinom bifidom pokazali su da im tretman omogućava da skakuću okolo bez primetnog invaliditeta, kad bi inače bile paralisane u zadnjim nogama.
Isto je primećeno i kad se zahvat primenio na buldozima.
Više od 30 ljudi bilo je u operacionoj sali kad je Mišel Džonson, samo jedan dan od graničnih 26 nedelja, postala druga pacijentkinja, podvrgnuta ovoj operaciji.
Napravljen je rez na njenom stomaku u obliku lubenice, materica je maltene cela izvučena iz tela, a fetus je doplutan do otvora materice.
Ovo je omogućilo doktorima da stignu do kile na minijaturnoj bebinoj kičmi i da se delikatno napravi zakrpa matičnim ćelijama.
Doktori su koristili specijalni mikroskop za izvođenje zahvata zato što je beba bila jako mala.
Da se dete, dečak koji će kasnije dobiti ime Tobajas, nije lečilo, rodilo bi se sa paralizom od kukova nadole.
Prvog februara 2022. godine, on je rođen carskim rezom, težio je 3,5 kilograma, mrdajući nožicama i uvijajući nožne prste.
Shutterstock
„Osećaj je bio kao da smo dobili na lutriji", kaže Džonson.
Tobajas će morati da se prati sve dok ne bude imao 30 meseci.
Njegov poslednji pregled uživo zakazan je za ovo leto, pre nego što se zahvat zvanično proglasi potpuno bezbednim i efikasnim, za potrebe eksperimenta.
Lekari će najverovatnije nastaviti da ga prate sve dok ne napuni najmanje pet godina.
U vreme pisanja ovog teksta, još 10 pacijenata bilo je podvrgnuto tretmanu Kjura, a tim Dijane Li Farmer je obezbedio 15 miliona dolara sredstava za još 29 pacijenata, sa nadom da će obrađivati desetak pacijenata godišnje.
Tek će 2028. godine tim koji predvodi Farmer moći da pregleda sve sakupljene podatke i potvrdi da li ova nova terapija može da postane standard za decu širom zemlje.
„Nadam se da ćemo uspeti da ostvarimo veoma značajno poboljšanje ishoda za ovu decu sa spinom bifidom", kaže Farmer.
„Ali kao i sa svakim dobrim naučnim projektom, date odgovor na jedno pitanja a to otvori vrata za nova pitanja", dodaje.
Ovo je najsavremenija nauka za anatomska stanja koja mogu biti hirurški popravljena, prema Rasu.
Shutterstock
Ali nova revolucija u kojoj terapije unutar materice mogu da imaju potencijal da preokrenu situaciju sa neurološkim stanjima kod novorođenih beba se odvija tamo gde terapije mogu da se vrše na molekularnom ili genetskom nivou.
To je „potpuno nov koncept" koji će „otvoriti čitav novi svet", kaže Ras.
Njegove kolege sa Univerziteta Djuk doprinele su dizajnu protokola za prvi ikada tretman u materici za Pompeovu bolest, retku genetsku bolest koja izaziva da se ćelije zalepe za previše složene šećere, što dovodi do neuroloških stanja, problema sa disanjem, srcem i slabosti mišića.
Većina pacijenata umire u roku od godinu ili dve od rođenja.
Budući da Pompeovu bolest izaziva nedostatak enzima po imenu kisela alfa-glukozidaza, obično se leči terapijom zamene enzima (ERT), kada deca dobijaju redovne injekcije enzima.
Kao i sa spinom bifidom, podaci pokazuju da započinjanje ERT-a čim se beba rodi može da poboljša simptome, ali ne može do kraja da zaustavi javljanje bolesti.
Kad su doktori iz bolnice Otava u Ontariju, u Kanadi, uradili testove na nerođenoj devojčici Ajli Bašir u februaru 2021. godine, objavivši da je nasledila iste gene koji su doveli do toga da dve njene sestre Zara i Sara dobiju dijagnozu Pompeove bolesti posle rođenja, znali su da brzo moraju da delaju.
Shutterstock
I Zara i Sara su umrle, jedna sa 29 meseci, a druga sa osam.
Ali sa Ajlinom dijagnozom u materici, medicinski tim je mogao da interveniše ranije.
Dvadeset četvrtog marta 2021. godine, doktori su dali Ajli prvu dozu zamene enzima dok je još bila u majčinoj materici sa 24 nedelje i pet dana razvoja.
Ubrizgali su u pupčanu venu tečnu formulu sa kopijom nedostajućeg enzima zvanog alglukozidaza alfa.
Ovaj pristup omogućuje napravljenom enzimu da se probije do krvotoka fetusa dok je još u razvoju.
On jedva primeti lek kao nešto njemu strano i nema snažnu imunu reakciju koja može da se javi tokom tretmana posle rođenja.
Usledilo je još šest infuzija svake dve nedelje.
Ajla je rođena 22 juna 2021. godine i od tada dobija injekcije enzima svake nedelje.
„Ona je veoma vesela, okretna trogodišnjakinja koja ispunjava sve svoje neurorazvojne pragove", kaže Karen Fung-Ki-Fung, specijalistkinja za fetalnu medicinu u bolnici Otava koja ju je lečila.
„Upravo sam gledala snimak nje kako skače gore-dole", dodaje.
Slično Tobajasu, lekari će nastaviti da prate Ajlu još najmanje pet godina da bi nadgledali napredak bolesti, jer terapija ne sprečava potpuno nepopravljivo oštećenje organa.
Shutterstock
Ali Ajlina priča utire put pokretanju prenatalnih medicinskih tretmana koji intervenišu na poremećajima kao što su ovi jednom prostom injekcijom.
„Nadali smo se da ćemo promeniti paradigmu tako da ćemo moći da lečimo genetske bolesti", kaže Tipi Mekenzi, jedna od fetalnih hirurškinja sa Kalifornijskog univerziteta u San Francisku koja je predvodila razvoj protokola korišćenog za lečenje Ajle.
Nekoliko vrsta lečenja se treutno nudi novorođenima koja potencijalno mogu da se ponude tokom fetalne faze, kaže Mekenzi.
Ona je pokrenula tekuće petogodišnje kliničko probno ispitivanje na ukupno 10 pacijenata u Kaliforniji da bi pomogla da se zvanično ustanovi ERT u materici kao odobrena procedura za Pompeovu i druge retke bolesti kao što su Neuronopatična Gaušerova bolest, Mukopolisaharidoza i Volmanova bolest.
Dve bebe sa Mukopolisaharidozom su već lečene u sklopu ispitivanja i „novosti su pozitivne", kaže Mekenzi.
Oni nastavljaju da primaju pacijente na probno lečenje, koje je otvoreno za međunarodne pacijente.
Razvijanje lečenja fetusa zbog stanja kao što su ova bi takođe pomoglo da ukaže na potrebu za više testiranja na genetske bolesti uopšte, kaže Mekenzi.
„Dijagnoza i lečenje, zovem ih jing i jang, oni idu zajedno", dodaje.
Dok je zamena enzima najmanje invazivni tip lečenja genetskih poremećaja i zahteva davanje više doza tokom čitavog pacijentovog života, ovaj novi metod bi mogao da se adaptira na druge kontroverzne genetske terapije radi menjanja DNK nerođene bebe ili isecanjem defektnog gena ili zamenom nedostajućeg.
Shutterstock
Rad Tipi Mekenzi „postavlja temelje za ove tipove naprednih terapija u budućnosti", kaže Vilijam Parento, profesor hirurgije u Dečjoj bolnici u Filadelfiji.
„Ako ta probna ispitivanja pokažu da su korisna u lečenju bolesti pre rođenja uz pomoć terapije zamene enzima, onda je sledeće pitanje definitivnija terapija kao što je menjanje gena u materici", dodaje.
U nizu revolucionarnih eksperimenata, Peranto je upotrebio tehniku menjanja genoma Krispr kako bi doterali genetski kod nekoliko miševa još uvek u materici i izlečili ih od genetske kožne bolesti, bolesti pluća, i genetskog metaboličkog poremećaja koji utiče na jetru glodara.
Koliko dugo vremena će proći pre nego što terapije menjanja gena stignu do probnih ispitivanja na ljudima, veoma je teško reći i „uvek treba više vremena nego što želimo ili očekujemo", kaže Peranto.
Možda pet do 10 godina.
„Samo je pitanje mnogo rada na tome", kaže on.
Dok ova probna ispitivanja uzimaju maha, prioritet će biti razmatranje etičke i praktične implikacije ovih napredovanja.
„Moraćemo da počnemo sa stvarno konkretnim primerima, gde je veoma očigledno da su koristi veće od rizika", kaže Ras.
Očigledno ne mogu i ne treba sva stanja da se leče matičnim ćelijama, enzimskom zamenom i tehnologijom menjanja gena pre rođenja.
Shutterstock
Suviše je rano steći jasnu sliku o dugoročnim efektima ovih tretmana u materici.
Većina pacijenata sa ovih probnih ispitivanja na materici su i dalje bebe ili veoma mala deca.
Nema ni dugoročnih podataka od odraslih roditelja koji trenutno prolaze kroz terapije menjanja gena.
Dok su hirurški zahvati i hemijske terapije kao one koje su razvili Farmer i Mekenzi uglavnom kratkoročne procedure, jednom kad lekari budu menjali genetski kod nerođenog deteta, ove promene i njihove posledice, ostaće zauvek.
Ključno od svega, terapije u materici su jedinstvene procedure sa dvostrukim rizikom i ulozima, jer podrazumevaju i majku kao i njeno nerođeno dete, kaže Ras.
„Ne lečite samo jednog pacijenta, već dva", dodaje.
Porodica Džonson je otputovala nazad u Kaliforniju malo više od godinu dana posle zahvata.
Džonson je upoznala i druge majke iz probnog ispitivanja Kjura, a bolničko osoblje je na smenu dolazilo da se pozdravi, igra se sa Tobajasom u dvorištu, donosi mu tortu i sveće da proslavi prvi rođendan.
„Bilo je stvarno posebno.
„To je za njih predstavljalo pun krug da vide sav posao koji obavljaju i da sretnu čudo od bebe i vide koliko je ona zdrava i srećna", kaže Džonson.
U vreme pisanja ovog članka, Tobajas ima više od dve godine i prohodao je.
Bonus video:
Možda vas zanima…
povezane vesti
