Ne samo da je protraćio njene šanse za naučnu karijeru, već ju je kasnije ponizio, a možda i oduzeo njen doprinos njegovom radu.
Ajnštajn se još kao tinejdžer zaljubio u tri godine stariju Milevu. Ovoje su studirali na Saveznoj politehnici u Cirihu.
Propuštene prilike za naučnu karijeru
Prijatelji i porodica nisu mogli da shvate šta je budući nobelovac video u svojoj izabranici. Devojka nije bila baš lepa, a štaviše, šepala je. Međutim, bila je veoma inteligentna i pokazala je veliki talenat za nauku. Kako Ivona Kincler naglašava u knjizi „Izvanredne žene u nauci“:
Mileva je postala peta žena u istoriji Politehnike koja je primljena kao redovni studenti, i dokazala je da je to zaslužila: tokom prve dve godine studija bila je veoma uspešna, izdvajajući se od među studentima.
U početku je devojka ignorisala Ajnštajnovo nabacivanje, ali je na kraju podlegla njegovom šarmu. Međutim, veza je imala katastrofalan uticaj na njen akademski učinak. Mileva, u koju su profesori polagali velike nade, nije uspela da položi ni završne ispite. Na to je nesumnjivo uticala trudnoća i izgledi za samohrano majčinstvo. Ajnštajnova porodica je bila kategorički protiv venčanja.
U ovoj situaciji, bez diplome i muža, Mileva se vratila u porodičnu kuću i januara 1902. godine rodila ćerku Elizabetu. Sačuvana prepiska pokazuje da je autora specijalne teorije relativnosti zanimalo zdravlje Mileve i deteta, ali bebu nikada nije video. Biografi do danas ne mogu da utvrde šta se desilo sa devojkom. Najverovatnije je umrla od šarlaha ili je data na usvajanje.
Profimedia
Doprinos radu njenog muža
Par se venčao tek početkom 1903. godine, nakon što je Albertov otac umro. 16 meseci kasnije rođen je njihov prvorođeni sin Hans Albert. Ivona Kincler piše u svojoj knjizi da:
"Mileva je u život rasejanog glasnika Alberta unela red i rad, navikla ga da redovno jede obroke, naučila ga štednji i pažljivo planirala dnevni raspored, što mu je omogućilo da se fokusira na istraživački rad."
Po mnogima, njena uloga u Ajnštajnovom životu nije se tu završila, jer je inteligentna i neverovatno talentovana žena imala veliki udeo u njegovom revolucionarnom delu: "O elektrodinamici tela u pokretu", u kome je formulisao teoriju relativnosti, kao kao i u doktorskoj disertaciji nobelovca i sa njim je istraživala.
Ima čak i onih koji tvrde da je „ona stvarni autor njegovog drugog dela u kojem je objasnio fotonaponski efekat koji je prethodno primetio Filip Lenard“. Mileva je pohađala predavanja ovog drugog kada je šest meseci bila student na Univerzitetu u Hajdelbergu.
Ajnštajnova karijera uzima maha
Jedno od Albertovih pisama u kome je napisao: „Ali biću srećan i ponosan kada budemo zajedno i uspeli da uspešno završimo naš rad na relativnosti kretanja“ dokaz je njenog značajnog doprinosa radu suprugu. Supruga genijalnog fizičara, međutim, nikada nije vodila računa da njena pomoć bude pravilno dokumentovana. U knjizi „Izvanredne žene u nauci“ čitamo da:
"Kada ju je jedan od njenih prijatelja upitao da li se stara da se njeno ime nađe i pod člancima i radovima njenog muža, gospođa Ajnštajn je odgovorila da nema potrebe za tim, jer su bili ujedinjeni kao brak. U stvari, čak je izjavila da su oni kao jedan kamen – „Ein Stein”."
U međuvremenu, u proleće 1909. Albert je postavljen za vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu. Nekoliko meseci kasnije, po prvi put je nominovan za Nobelovu nagradu. Njegova karijera je dobila zamah. Godine 1911. postao je redovni profesor na Karlovom univerzitetu u Pragu, a potom je primljen na Politehnički univerzitet u Cirihu.
Apsurdna lista očekivanja
Ali stvari su se pogoršavale u braku. Godine 1910. par je dobio još jednog sina Edvarda, ali Ajnštajn više nije voleo Milevu. Kako piše Ivona Kincler, „objavio je da se oženio hendikepiranom ženom, vođen samo sažaljenjem i saosećanjem“.
Istovremeno, u njegovom životu pojavilo se više ljubavnica. Na kraju, veza je prekinuta nakon što je naučnik ušao u aferu sa svojom bliskom rođakom Elzom (njihove majke su bile sestre, a očevi rođaci).
Uprkos svemu, izdana žena se nadala da će brak biti spasen. Zato je želela da se dogovori sa Ajnštajnom. Prema autorki knjige „Izvanredne žene u nauci“:
(...) ubrzo joj je poslao spisak uslova pod kojima bi pristao da nastavi da živi sa njom. Osnovne obaveze njegove žene bile su pranje, kuvanje (učenik je zahtevao da mu se u sobu donesu tri obroka dnevno), kao i čišćenje kancelarije, osim radnog stola.
Takođe je zahtevao da odustanu od bilo kakvih ličnih odnosa "osim ako nisu apsolutno neophodni zbog etiketa ili društvenih razloga". Nastavio je: „Naročito ćete se uzdržati da sedite pored mene kod kuće i da ne izlazite napolje ili putujete sa mnom.“ Štaviše, očekivao je da Milava neće razgovarati s njim i da će na njegov zahtev odmah napustiti spavaću sobu i kancelariju.
Pitanje novca za Nobelovu nagradu
Ponižena žena nije nameravala da pristane na to i napustila je Berlin sa decom, gde je od 1914. godine njen neverni muž držao predavanja. Živela je u Cirihu, zarađivala za život podučavanjem i časovima instrumenta. Uprkos insistiranju muža, nekoliko godina nije želela da pristane na razvod. Predomislila se tek 1919. godine, kada je Ajnštajn garantovao da:
(...) ako dobije Nobelovu nagradu, novac će dati Milevi. Mnogi smatraju da ovo obećanje dokazuje da je doprinos gospođe Ajnštajn akademskim dostignućima njenog supruga bio zaista važan. Par se konačno razveo, a naučnik se oženio Elzom 2. jula 1919. godine, ali joj nikako nije ostao veran, jer je bio veliki ženskaroš.
Nakon što je Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu 1921. godine, novac je zapravo dao svojoj bivšoj ženi, koja je veliki deo potrošila na lečenje Edvarda koji je imao šizofreniju. Čuvala je sina do smrti u avgustu 1948.
Autorka knjige „Izvanredne žene u nauci” navodi da je „u jednom od poslednjih pisama sa gorčinom priznala da joj je bivši muž oteo ne samo životnu sreću, već i akademska dostignuća”.
