U Srbiji i dalje žensko dete je "tuđa kuća": Braća sestri uradila jezivu stvar zbog šake zemlje

"Moja majka se svega odrekla u korist brata, mog ujaka. Nikakav miraz nije dobila, došla je kod oca u kuću bez ičega sem svoje odeće. Ceo život se mučila jer "nema ništa", celu platu ulagala u kuću i račune i to niko nije "video". Kada su joj umrli roditelji, sve je poklonila bratu i njegovoj deci kojima je i ona davala ceo život jer "su njeni". Bolesno društvo, bolesne tradicije. Nije to bog zna šta, ali, nisi sam, imaš i decu, i tvoja deca trebaju da naslede. Do poslednjeg dana je išla da neguje roditelje iako su brat i žena bili u kući, ona je išla da sve sprema, kaže Sanja i dodaje da ujak i ujna nisu pričali sa njom dok se nije odrekla svog dela nasledstva.

I Ružica Marinković je jedna od žena koja se nakon smrti oca odrekla nasledstva u korist brata, a isto to je uradila i njena rođena sestra.

"Nas je troje dece. Sestra i ja smo se odavno udale, a brat je ostao kod kuće. Kada nam je otac umro, brat je rekao da same odlučimo hoćemo li prihvatiti nasledstvo i da on nema ništa protiv, šta god da odlučimo poštovaće. Rešila sam, kao i sestra, da se odreknem. Ovo je razlog: ja imam svoju kuću, porodicu i imanje koje radimo već 30 godina. Brat je ostao sa roditeljima, sa njima radio sve, o njima je on najviše brinuo i nastaviće isto da radi. Zašto bih ja uzimala nešto što je on stvarao i sto će nastaviti da gradi, kada već nema potrebe",  kaže ona i dodaje da joj je brat rekao da iako se odrekla može da uzme šta god da poželi.

Shutterstock

Otprilike se svaka druga žena u Srbiji odriče nasledstva u korist svoje braće, što nas dovodi do toga da se svega 25% imovine u Srbiji vodi na žene i svega 6,2% imovine koje žene poseduje je namenjeno za stanovanje. Moram napomenuti da je zakon o nasleđivanju dobar i da muškarci i žene imaju podjednaka prava. Ova statistika posledica je isključivo tradicije i vaspitanja,“ počinje priču Katarina Ranković iz Ženskog udruženja kolubarskog okruga (ŽUKO).

Na selu je situacija dramatičnija, pa je tek 16% žena vlasnica nepokretnosti i to uglavnom parcela manjih od 2 hektara. Upravo ovi podaci motivisali su ove žene iz zapadnog dela zemlje da pokrenu kampanju „Koliki je moj deo?“.  

„Kroz rad sa ženama na selu smo uvidele da mali broj njih ima bilo kakvu imovinu i onda smo došle do podataka da je 43% isključeno iz nasledstva i da je problem odricanja od nasleđene imovine mnogo veći nego što smo mislile, iako je svaka od nas u trenutku mogla da se seti barem dve ili tri ženske osobe koje su se odrekle imovine jer je porodica tako smatrala da treba,“ navodi Ranković. 

Do sredine prošlog veka u Srbiji je na snazi bio Građanski zakonik iz 1844. godine po kome je žena bila svojina muža, pravno izjednačena sa decom, umnobolnicima, raspikućama, propalicama i prezaduženicima. Ukinut je dolaskom komunističke vlasti 1946. godine. Devet godina kasnije donet je Zakon o nasleđivanju u kojem žene i muškarci zavređuju jednaki status. Međutim, običajno pravo ume da bude jače od zakona, objašnjava doktorka rodnih studija i programska direktorka udruženja „FemPlatz“ Kosana Beker.

Katarina Ranković (Žensko udruženje kolubarskog okruga ŽUKO): „Kroz rad sa ženama na selu smo uvidele da mali broj njih ima bilo kakvu imovinu i onda smo došle do podataka da je 43% isključeno iz nasledstva i da je problem odricanja od nasleđene imovine mnogo veći nego što smo mislile.

„Mi smo razgovarali sa ženama koje su se odricale ili nisu svog dela nasledstva, vrlo se često dešavalo da su te koje su rešile da uzmu svoj deo, da stvarno nisu ljudi hteli da kontaktiraju sa njima. A ova koja se odrekla, rekla je da kada bi se ponovo biralo da bi se ponovo odrekla, ali da uči svoju ćerku i sina da sve dele ravnopravno. A u pitanju je žena koja ima pedesetak godina, znači nije iz ne znam kog vremena,“ navodi Beker primer iz prakse.

Razlog za odricanje su zaostale društvene norme, nedovoljno znanja žena o posledicama, ali i društveni pritisak, objašnjava Beker. 

„Imate situaciju gde će se mnogo češće žena odreći od nasledstva jer se u porodici i društvu i dalje to od nje očekuje. Pritisak zajednice je veliki. Nije samo stvar izbora,“ navodi naša sagovornica.

U anketi koju je sproveo Storyteller u kojoj je učestvovala 31 osoba, na pitanje da li žena treba da se odrekne nasledstva u korist muškog člana porodice svi odgovori su bili negativni, osim jednog koji je glasio da zavisi od situacije. 

U obrazloženju, većina odgovora je podsećala da svi članovi porodice treba da budu jednaki, da je takav zakon i da je tužno što se o ovome i dalje govori u 21. veku. 

Drugi odgovori idu korak dalje i podsećaju na nevidljivi rad, brigu o deci i starijim članovima porodice koje po inerciji pripadnu ženskim članovima porodice. Kada se na to doda i manja plata za jednake poslove, anketirani postavljaju pitanje: zašto se muškarci ne bi odrekli u korist žena? Tada bi, valjda, bio uspostavljen veći balans. Međutim, jedan odgovor nam pokazuje nešto drugačiju sliku.

„Ja sam se, na primer, odrekla u korist mog brata jer smo iznenada ostali bez majke i smatram da njemu treba više nego meni koja imam porodicu i kuću. Naravno uvek sam dobrodošla,“ navodi anonimna sagovornica. 

Zašto je ovo problem?

Odricanje od nasledstva nosi niz posledica kojih žene u trenutku odricanja često nisu svesne. Osim materijalne nesigurnosti, zavisnosti od muškog člana porodice, žene odricanjem i svoju decu uskraćuju za pravo od tog dela imovine. Nemanjem imovine na svoje ime, žene smanjuju mogućnost za podizanje kredita i pokretanje sopstvenog biznisa, objašnjava Beker. 

„To ih dovodi u poziciju da nemaju svoju imovinu, a kada nemate svoju imovinu nemate ni svoje gazdinsto ni preduzeće. Niti možete da dobijete kredit od banke i da stavite na nešto hipoteku. Vrtite se u jednom krugu iz kojeg se jako teško izlazi, objašnjava sagovornica Stoytellera. 

Odricanjem od nasledstva gubi se i mogućnost za dobijanje socijalne pomoći, nastavlja niz Katarina Ranković. U članu 82 Zakona o socijalnoj zašiti stoji da osoba koja se odrekla imovine, nema pravo na socijalnu pomoć u periodu za koji je mogla da se izdržava od, recimo, prodaje tog nasledstva. 

Shutterstock

„Na primeru to znači da ukoliko smo nasledili nešto u vrednosti od sto hiljada dinara, a socijalna pomoć mesečno iznosi malo više od 8 hiljada dinara, to znači da nemamo pravo na pomoć od države godinu dana. Sami izračunajte koliko bi to bilo ukoliko govorimo o kući, šumi ili njivi čega se žene najčešće odriču,“ govori Ranković. 

Nejednakost u odnosu moći koja se može ogledati i u materijalnoj nejednakosti plodno je tlo za nasilje. Jedan od glavnijih razloga zbog kojih se žrtva vraća nasilniku jeste što nema gde da ode. Katarina Ranković objašnjava zašto. 

 „Žena kad dođe kod muža u porodicu, ta imovina nikada neće biti njena, već zauvek njegova. Ukoliko dođe do razvoda, nasleđena imovina ne podleže podeli i samim tim žena ostaje bez krova nad glavom, a često u takvim situacijama nije dobrodošla ni u svoju primarnu porodicu,“ navodi Ranković. Tek 4% brakova starijih ljudi na selu završeno je razvodom, navodi se u istraživanju Crvenog krsta. 

 Prave se da sestra ne postoji

Prilikom ostavinske rasprave, braća se često odluče i da prekrše zakon, a kao rezultat toga mogu krivično da odgovaraju! Oni, naime, kad ostanu bez roditelja, urade najjeziviju stvar svojim sestrama – prave se da ne postoje. U stanju su da ih se odreknu samo zbog šake zemlje. A evo o čemu je reč:

"Često se dešava da se na ostavinskoj raspravi pojave dva brata koja ne prijave da imaju sestru ili sestre, jer smatraju da samo oni treba da naslede imovinu. Oni pokrenu raspravu kao da su samo oni naslednici, a zbog toga mogu krivično da odgovaraju, ističe advokat Željko Simić iz Beograda. Ni u Valjevu nije drugačija situacija što se tiče podele nasledstva među braćom i sestrama.