Naziv “kum” poznat je svim Slovenima. U pisanim izvorima spominje se krajem IX veka, za vreme Petra Gojnikovića, neposredno posle primanja hrišćanstva. Kum je nekada bio posrednik između porodice i predaka, a crkva je prihvatila i prilagodila običaj i ukorenila ga u verovanju da je i Isus Hrist imao kuma – Svetog Jovana Krstitelja (“Kumim te Bogom i Svetim Jovanom”, govori se kad se traži od nekoga da kumuje).
Kum je nekada bio samo jedan za čitav rod, ali danas svaka porodica ima svoga kuma. Kum je glavni svedok pred Bogom i ljudima na venčanju, on krštava decu, venčava decu i vezan je za tu porodicu sve do smrti kada bi kumstvo trebalo da nasledi njegov sin.
Za kuma se kaže da je “rod rođeni”, važniji od svakog pobratima i prijatelja. Sa njim se savetuje o važnim pitanjima i životnim problemima i ostavlja mu se na čuvanje kuća sa čitavom porodicom kada se odlazi na put. Sa kumovljevom se porodicom ne sklapaju brakovi jer već postoji srodstvo, po verovanjima i jače od krvnog. Svi članovi njegove porodice takođe su kumovi i tako bi ih trebalo oslovljavati.
Ipak, nekada je do gašenja kumstva dolazilo i zbog svađa i razmirica, pa verovatno odatle potiče verovanje da se sa kumovima ne bi trebalo viđati često jer se na taj način izbegavaju konflikti. Baš zato, stari kažu da se za kuma nikad ne uzima komšija sa kojim se uvek možete posvađati oko zemlje ili nekih drugih sitnica.
