Na Badnje veče, poslednji dan Božićnog posta, u srpskoj tradiciji se ne odlazi na počinak pre ponoći. Ovaj običaj, koji su naši preci strogo poštovali, ima duboko ukorenjeno duhovno i simbolično značenje i vezuje se za veru, porodicu i iščekivanje Božića.

Badnje veče simbolizuje očekivanje rođenja Isusa Hrista. Prema hrišćanskom predanju, vitlejemski pastiri nisu spavali te noći, već su budni dočekali vest o Spasiteljevom rođenju i krenuli da mu se poklone. Upravo iz tog razloga, domaćini i ukućani i danas ostaju budni, provodeći veče u molitvi, tišini i pripremi skromne posne trpeze.

U narodnom verovanju postoji i uverenje da se na Badnje veče ne sme spavati pre ponoći jer se time „otvara kuća zlu“. Smatralo se da nečiste sile i nesreća traže domove u kojima ukućani nisu na okupu i nisu budni. Zajednička budnost štiti kuću od bolesti, siromaštva i loše sreće, čuvajući mir i blagostanje porodice tokom cele naredne godine.

Badnje veče se provodi uz paljenje sveće, unošenje badnjaka, molitvu i pesmu. Priprema se skromna posna trpeza sa pšenicom, suvim voćem i drugim simboličnim jelima, dok badnjak donosi svetlost i toplinu u dom. Ostati budan u tim trenucima znači pokazati zajedništvo, ljubav i poštovanje prema prazniku.

Čekanje ponoći na Badnje veče ujedno predstavlja i duhovnu pripremu za Božić. Veruje se da budnost jača duh, uči strpljenju i zahvalnosti i omogućava da se prvi trenuci Hristovog rođenja dočekaju s radošću i dubokim poštovanjem. Po narodnom verovanju, dom koji budan dočeka Božić je blagosloven dom, a porodicu će tokom cele godine pratiti mir, zdravlje i sreća.