Podrazumevalo se da mlada menja mesto prebivališta kada se uda, te da se seli u kuću svog supruga.
Iza ovog običaja koji se poštuje već vekovima, krije se verovanje naših predaka. U tom periodu su se izuzetno poštovale porodične vrednosti i običiji, a jedan od njih jeste upravo ovaj, koji vezujemo za bračnu zajednicu. Mlada je nekada, pa sve do skoro, živela u roditeljskoj kući, a tek posle udaje je prelazila u kuću svog supruga.
Nekada se jako pazilo na to ko potiče iz koje porodice, jer su se brakovi sklapali po ugledu.
Ako je devojka odlazila u kuću koja se smatrala imućnijom i uglednijom, vrednost njene porodice je rasla u društvenim okvirima. Mlada je udajom stupala pod zaštitu mladoženjinog sveca, njegovog krsnog imena i porodične slave.
Verovalo se da duše umrlih predaka aktivno učestvuju u životima živih i da na neki način zauvek “žive” u porodičnim kućama i to na samom kućnom pragu.
Iz tog razloga se izuzetno pazilo da mlada, koja još nije uvedena u novu porodicu, ne zgazi prag svoje nove kuće, kako ne bi nagazila na duše predaka. Verovalo se da su njene stope precima još uvek nepoznate i zato ju je mladoženja morao prenositi, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.
Zapadni Evropljani su verovali da će mlada koja se spotakne na pragu svog novog doma nepovratno doneti nesreću svojoj kući i braku.
Pošto je muž bio imun na takvu situaciju, mladoženja koji je unosio mladu u kuću pokazao se kao dobar način da se takva nezgoda u potpunosti izbegne.
Čini se da ovaj strah od spoticanja ima svoje korene u starorimskoj kulturi, koja je imala slično verovanje.
BONUS VIDEO
