Desilo se to pre dve godine. U 12. nedelji trudnoće, tokom rutinskog prenatalnog pregleda, čula sam:
- Prozračnost fetusa je visoka. Previsoka. Velika je verovatnoća genetske bolesti. Možda zbog vaših godina. Dužan sam da vas obavestim da ako se moja sumnja potvrdi, moći ćete, da prekinete ovu trudnoću - rekao je doktor.
Prvo sam htela da se svađam sa njim, da ga ispitujem, na kraju da vrisnem, kako se usudio da priča sa mnom o mojim godinama i zamalo da kaže nešto? Na kraju sam ga, u polusvesti, samo zamolila da se ne zove "fetus". Ipak je to dete.
Počeo je ringišpil pregleda, besomučna potraga za poricanjem ove dijagnoze i sve detaljniji ultrazvučni pregledi. U jednom od njih, lekar opremljen izuzetno osetljivim aparatom tražio je tišinu dok me je pregledao. Čula sam kako kuca srce mog muža. Od straha sam se onesvestila i prigušila plač da ne bih potresla i ometala pregled. Kada sam završila, počeo je da nabraja: rascep lica, rascep nepca, defekt pretkomora i komora, defekt nervnog sistema, nerazvijena hemisfera, abnormalna bešika, abnormalni stomak, totalna hernija, znači creva van tela, šest prstiju, nema oči - ovo mi liči na Patau. Trinaesta trisomija. Verovatno najgore od tri navedena u Zakonu, možete prekinuti trudnoću. Međutim, ne mogu da vam savetujem, niti da vam to ne savetujem - rekao je lekar.
Plakali smo po ceo dan, pitajući sebe i Boga zašto mi, ili ako već imamo neku bolest, zašto to ne bi mogla biti neka druga mana, srčana bolest ili tako nešto? Tada bi dete moglo da živi. Nije bilo šanse sa Patauovim sindrom. Potom je usledila treća, četvrta i deseta poseta, konsultacija genetičara, PAPPA test i na kraju uzimanje uzoraka horionskih resica bez anestezije dugom iglom, a onda i konačan rezultat, bez ikakve sumnje.
- Vaše dete ima neizlečivu i smrtonosnu genetsku bolest, defekt trinaestog para hromozoma. To je dečak. Možete pokušati da ga rodite, ali za vas to u najboljem slučaju znači - rizik od pobačaja u visokoj trudnoći, polihidramniona ili intrauterine upale, u najgorem - potrebu da se ukloni mrtvi fetus zajedno sa matericom. Česte su i bolesti organa za izlučivanje, jetre i srca. Ako ste pod nadzorom lekara, vaša smrt je manja, ali može i da se desi, pa sam dužan da vas upozorim – čuli smo i ostali u šoku.
Šta biste onda radili, dragi navodni branioci života? Kako biste postupili, znajući da vaše dete iz snova ili neće doživeti da se rodi ili će umreti nekoliko minuta ili najviše nekoliko sati nakon porođaja u strašnim mukama?
Da li ste sigurni da znate kako biste razmišljali kada biste morali da odlučujete o životu svog deteta i sudbini cele vaše porodice? Da li biste rizikovali zdravlje i život mlade žene, majke male dece koja je čekaju kod kuće? Ili biste, kao žene, rizikovali da više nikada ne zatrudnite i da nekome date novi život?
Nisam znala odgovore na ova pitanja dok nisam morala da se zapitam. A znam da sam jedino na čemu sam tada bila zahvalna što sam našla doktore koji nisu potpisali klauzulu savesti, koji su me pošteno informisali o mojim pravima i da sam, uostalom, Moj muž i ja smo imali izbor. Bila je to najteža odluka u našem životu. Živećemo sa tim i umrećemo. Ali dok u naručju grlimo dete rođeno godinu i po kasnije, znamo da smo uradili pravu stvar.
Danas, sa suzama u očima, ljuta što to ikome moram da objašnjavam, užasnuta posmatram probleme koje imaju žene (uključujući i smrt!), koje su lišene prava da odlučuju o sebi u slučaju da, poput nas dve godine, čuju da dijagnoza zvuči kao rečenica. Genetska bolest. Nešto nije u redu. Izgubio si na lutriji gena. Ovo nisu izolovani slučajevi. To se ne dešava samo na TV-u. To se može dogoditi svakome.
Ne prođe dan da ne mislim o Njemu, ne prođe mesec da Ga ne posetim na groblju. Nema reči da opišem koliko bih volela da tada nisam morala da donesem tu odluku. Ali ne mogu da zamislim da bih bila lišena prava da odlučujem o svom zdravlju i životu.
Ovo pišem u suzama, jer bih danas možda umrla sa detetom, ili bi mi sve izvadili i bila bih neplodna. Ne pišem ovo zato što sam za abortus, već zato što želim da branim život i slobodu žene i njihove buduće dece.
Žao mi je što ovo pismo ne podržavam svojim imenom. Ovo radim na zahtev moje porodice, a takođe i zbog svog muža i dece. Nekoliko puta sam bolno saznala da živimo u bizarnim vremenima i da ima mnogo ljudi koji nas verovatno smatraju ubicama. Drugi pak, iako saosećaju i podržavaju odluku, tvrde da o tome nije umesno govoriti. Možda. Međutim, kada žene umru, jer lekari biraju život deteta koje ionako neće preživeti porođaj, umesto života majke koja čeka drugo dete kod kuće, ne mogu da prećutim. Ne možeš ni ti - napisala je žena pismo za onet.pl u nadi da će se zakoni o abortusu u Americi promeniti.
povezane vesti
