Iz grupe reliktnih vrsta izdvajaju se tercijerni relikti: lovorasti jeremičak, kadivka, zvončić, pljevika, a od kserotermnih relikata stepe, panonskih endema i subendema: tatarsko zelje, velika sasa, gorocvet, babaluška i dr.
Posebno obeležje flore upotpunjuje preko 30 vrsta orhideja, od kojih je 18 međunarodnog značaja. Fruška gora je od 2005. godine uvrštena u međunarodna botanička značajna područja Centralne i Istočne Evrope (IPA).
Jedna od najlekovitijih vrsta sa Fruške gore svakako je iđirot. U narodu je poznat i kao temišvarka, vodeni božur, tatarsko zelje, a raste većinom u barama, močvarama i na obalama mirnih voda. Koren mu je dugačak do jednog metra, debljine palca, a ima gorak začinski ukus. Na sredini pljosnate stabljike nalaze se kupasti klipovi zelene do smeđe-žute boje. Podanak leži na dugom horizontalnom korenu i vrlo je razgranat te iz njega rastu dugi kopljasti listovi.
Ova lekovita aromatična biljka cveta od maja do avgusta. U proleće ili kasnu jesen sabiremo podanak. Njega je potrebno dobro isprati, prerezati i osušiti. Tako obrađen, iđirot se sprema na suvo mesto.
Ima obilje vitamina C pa je dobar protiv prehlade, gripa i snižava temperaturu. Sadrži i jod koji poboljšava koncentraciju i pamćenje, reguliše rad štitne žlede. Zbog umirujućeg dejstva koristi se kod napetosti, od iđirota se prav i tečnosti za ispiranje jer osvežava dah i sprečava upalu desni.
Narodni lekari savetuju da njegov koren treba uzimati kod opšte slabosti organizma, nadutosti želuca i creva, kao i grčeva. Pomaže i u aktiviranju tromog želuca i creva, kao i kod oboljenja žlezda i gihta. Koren iđirota leči i druge bolesti želuca i creva, ma koliko bile uporne i zloćudne, tvrde dobri poznavaoci.
Osušen koren polako sažvakan pomaže kod odvikavanja od pušenja. Suv koren se polako žvaće, a sastojci u njemu kod pušača suzbijaju želju za cigaretama. Najbolji efekat se postiže ako se žvaće 10 do 15 komadića sivog korena iđirota.
Izrazito mršavi ljudi treba da piju čaj od iđirota jer otvara apetit, a i dobro je sredstvo za čišćenje organizma.
Za želudac i creva najbolje je u čašu hladne vode staviti ravnu kašičicu korena da prenoći, a ujutru sadržaj malo zagrejati, zatim procediti, pa kao čaj piti po jedan gutljaj pre i posle svakog obroka. Dnevno više od šest gutljaja ne sme da se popije. Koren iđirota može da se spremi i u vidu soka tako što se svež pažljivo očisti, a zatim još dok je vlažan iscedi u sokovniku.
Ipak, sa iđirotom bi trebalo biti oprezan zbog ulja azarona, a čaj se ne preporučuje trudnicama ni osobama sa gastritisom.
Zbog prijatnog mirisa koji podseća na cimet, iđirot se koristi i za spravljanje skupog etarskog ulja za kozmetiku i parfeme. Oblozi pripremljeni sa prahom od iđirota i jakom rakijom lozovačom, koriste se kod raznih čireva, gihta i kostobolje.
Može da se spravlja i kupka tako što se 200 grama korena iđirota ostavi da prenoći u pet litara hladne vode. Sledećeg dana ceo sadržaj se zagreva do ključanja, zatim ostavi da odstoji, i na kraju doda vodi za kupanje.
Aromatičan i lekovit iđirot (Acorus salamis) stari Kinezi su nazvali "onaj koji produžava život", obilato je korišćen i u starom Rimu i Grčkoj, od njega su pravili balzame za negu lica i tela i lečili organe za varenje. Po otkriću Amerike, prenet je na novi kontinent gde su ga Indijanci masovno uzgajali.
BONUS VIDEO