Ne ignorišite blamažu: Neprijatan osećaj koji se javlja kada se setimo događaja iz prošlosti može biti koristan, a evo i kako

Svi ga imamo, svi ga osećamo, ali ignorisanje ovog osećanja zapravo može biti problematičnije nego što mislite.

Napadi stida naizgled se pojavljuju niotkuda

Ako ste čovek, verovatno ste se bar jednom naježili kada ste se setili neprijatne stvari koju ste uradili. Možda ste čak izgovorili rečenicu „Zašto sam to rekao/rekla?“ i to mnogo meseci nakon neprijatne interakcije, piše Huff Post.

Na društvenim mrežama i na internetu, ovo iskustvo se ponekad naziva „napadom stida“ (,,cringe attack”), što se može opisati kao „intenzivno fizičko ili emocionalno iskustvo povezano s prošlim sećanjima koja izazivaju osećaje neprijatnosti, bola, stida ili socijalne anksioznosti“, rekla je Zoi Kinsi, ovlašćena savetnica za mentalno zdravlje u Self Space-u u državi Vašington. Ova neprijatna sećanja često se javljaju u društvenim, porodičnim ili romantičnim situacijama.

Shutterstock

Takozvani „cringe“ napadi ili napadi stida uhvate vas nespremne, dodala je Danica Haris, somatska terapeutkinja i trenerka iz Teksasa. Na primer, onaj neprijatan tekst koji ste poslali pre tri godine verovatno vam je sad pao na pamet iz čistog mira. Iako se može činiti da se takve stvari događaju nasumično, zapravo su verovatno povezane s unutrašnjim ili spoljnim faktorima, poput reklame za određeni brend ili godišnjice svađe koju ste imali s voljenom osobom, rekla je Harris.

Kada doživite napad stida, Haris kaže da vaš mozak verovatno misli da će vas na taj način spasiti od slične neprijatne situacije koju biste mogli doživeti, ali to nije tako. Ne trebamo sami sebe osramotiti prisećajući se neprijatnih stvari koje smo rekli na prvom sastanku. Ali to je lakše reći nego učiniti.

Evo zašto:

Skloni smo hiperfiksaciji na prošle greške jer one ugrožavaju naš osećaj društvene sigurnosti

,,Cringe" napadi ili napadi stida potpuno su normalno ljudsko iskustvo iz mnogo razloga, tvrde stručnjaci. Sve počinje s našom negativnošću. ,,Hiperfokusirani smo na stvari u kojima zabrljamo, a onda izgubimo perspektivu i ne obraćamo pažnju na ostale stvari koje radimo kako treba", rekla je Haris. Na primer, verovatno se možete setiti svakog detalja te jedne neprijatne interakcije sa svojim šefom, ali verovatno ne možete prisetiti detalja iz desetak pozitivnih interakcija koje su se nakon toga dogodile. Napadi stida podsećaju nas da smo ljudi, a ne savršena bića kakvima se često mnogi prikazuju na društvenim mrežama. „Mislim da se mnogi od nas, možda čak i većina nas, prilično boje pokazati ljudskost, i to zato što nas brine osuđivanje, ali i zbog ranjivosti... ako pokažemo da smo ljudi, možda bi to značilo da će nas drugi iskoristiti ili osuđivati?“, rekla je Haris.

Ljudi se samo žele osećati prihvaćenima i žele da negde pripadaju, dodala je Haris. „Dakle, ti trenuci u kojima nešto ‘zabrljamo’ ili pogrešimo predstavljaju pretnju prihvatanju u društvu, ili bar mi verujemo da je to tako. Možda zapravo i nisu pretnja“, nastavila je.

Shutterstock

„Prema teoriji socijalne sigurnosti, mi smo prirodno društvena bića“, rekla je Kinsi, dodajući da je to tačno bilo da ste introvertni ili ekstrovertni. „Priličan deo naše društveno utemeljene tjeskobe može poticati od percipirane pretnje ovom sistemu socijalne sigurnosti, koji osigurava društvenu povezanost i pomaže zadovoljiti naše osnovne ljudske potrebe. Naši će mozgovi pamtiti slučajeve u kojima smo se osećali kao da nam je taj sistem ugrožen.“

Razmislite o tome: ako imate neprijatnu interakciju s voljenom osobom, vaš bi um lako mogao požuriti prema najgorem mogućem scenariju, kao da ta jedna neprijatna interakcija znači kraj vašeg prijateljstva.

Napadi srama možda su najčešći među perfekcionistima, onima koji ugađaju ljudima i onima koji su vrlo kritični

„Mislim da ovi napadi posebno pogađaju perfekcioniste ili ljude koji su odrasli u uverenju da sve moraju učiniti kako treba ili da ih niko ne može videti u negativnom svetlu, jer je to štetno za njihov osećaj sigurnosti, osećaj autonomije, osećaj samopoštovanja“, rekla je Haris.

Isto važi i za ljude koji ugađaju drugim ljudima i koji veruju da moraju biti „dobri“ da bi ostali sigurni, dodala je. „A ako učinite nešto što smatrate ‘pogrešnim’, tada je vaša sigurnost u opasnosti. Percepcija ljudi o vama je u opasnosti. I što je možda najvažnije, vaša percepcija vas samih je u opasnosti“, rekla je Haris.

Kod ljudi s dobrim osećajem samopoštovanja i funkcionalnim egom, napadi srama mogu biti prilično retki. „Ali ako ste stvarno strogi prema sebi, neverovatno samokritični, ako sebe vidite kao nekoga ko ima velike mane, nekoga ko uvek zabrlja, mislim da će vaše negativne predrasude onda biti još i jače“, rekla je Haris. „I stoga ste verovatno skloniji ponovnom preispitivanju ovih napada srama.“

Shutterstock

Postoje načini rešavanja napada srama kad se pojave. Normalno je želeti da oteramo neugodne uspomene, ali to nije najbolji način da krenemo napred. Kada pokušavamo nešto izbaciti iz glave, to nam zapravo ostaje u mislima. „Mi zapravo ne možemo odbaciti nešto dok to ne sagledamo kako treba, zadržimo to, razmislimo, dok ne dođemo do novog zaključka“, rekla je Haris. Bolje je priznati da vas je nešto nateralo da se privremeno posramite, a istovremeno priznati da to nije dugoročno uticalo na vas ili vaše odnose, dodala je. U tom trenutku možete priznati da se ta neprijatna situacija dogodila davno, podsećajući se da je to bila prošlost, a da je ovo sadašnjost, objasnila je Haris. To će vam pomoći da krenete napred.

„Većina ljudi, kada se osećaju posramljeno, žele taj osećaj skloniti, sakriti, zakopati negde duboko, ali onda ta negativnost ostaje i u umu i telu“, rekla je Haris. Onda, kada se percipirani nered ponovo dogodi, vaš um odmah vraća na sramotne trenutke iz vaše prošlosti. „Ono što je najkorisnije je jednostavno priznati: 'Ja sam čovek, zabrljam. Svi zabrljaju. Dopušteno nam je grešiti.'“, dodala je Haris.

Osim toga, trebalo bi da zapamtite da ljudima nije stalo do nekih stvari onoliko koliko vi mislite. „Volim podsetiti svoje klijente da većinu vremena stvari koje radimo niko ne shvata toliko lično koliko mi sami. Drugim rečima, sami smo sebi najgori kritičari“, rekla je Kinsi. „Uvek delujemo iz vlastite perspektive, na osnovu vlastitih jedinstvenih iskustava, kao i svi ostali. Najverovatnije, uspomene koje imate možda neće izgledati isto nekom drugom kao vama. I još bolje, drugi uključeni ljudi možda nisu uopšte primetili neprijatno ponašanje.“

Shutterstock

Napadi srama ne bi trebalo da budu nešto zbog čega ćete se opterećivati, već jednostavno ono što jesu – blaži trenuci nelagodnosti. Ako vas takvi napadi iscrpljuju, možda je nešto drugo u igri. Ako se previše opterećujete s neprijatnim situacijama koje vam izazivaju ove napade, rad sa terapeutom mogao bi vam pomoći, rekla je Haris. „Sram je mnogo dublji osećaj. Primetila sam da je ljudima neverovatno teško da sami iskorene sram jer on postaje toliko stopljen s njihovim identitetom i osećajem samopoštovanja.“

Kinsi je dodala: „Postoji velika razlika između napada srama kojeg doživite i kada doživljavate nešto poput nametljivih misli, preteranog razmišljanja, PTSP-a, napada anksioznosti ili napada panike. Napadi srama ne bi trebalo da budu toliko jaki da vam unište ceo dan ili nedelju. Ako često doživljavate stresne situacije zbog neprijatnosti, možda bi bilo vredno proveriti dešava li se još nešto.“ U ovom slučaju, razgovor sa terapeutom može biti ključan. 

 

 

Bonus video: