Mnogi roditelji u starijoj dobi preispituju svoje odluke i pitaju se da li su pogrešili kada su svu svoju životnu energiju uložili u odgoj dece koja su, kad su odrasla, otišla svojim putem i – barem naizgled – zaboravila na njih. Takva razmišljanja nisu retka i ne bi trebalo da budu razlog za sramotu, već znak duboke ljudske potrebe za bliskošću i zahvalnošću.
Priča Sonje
Sonja je otvoreno podelila svoju priču na portalu Moje vreme, koja se, kako sama kaže, može sažeti u dve reči: razočaranje kćerima.
„Moram priznati da se u poslednje vreme sve češće suočavam sa takvim mislima, a vidim da i moj suprug deli isto osećanje. Naime, svoje kćeri smo želeli, nisu nam se ‘dogodile’. Dali smo im sve u životu: sretno detinjstvo bez fizičkog kažnjavanja, slobodne aktivnosti koje su same birale, školovanje, brigu kada su bile bolesne. Godine odricanja da bi one imale što bezbrižnije detinjstvo. Primale su ljubav ne samo od nas, nego i od dede i bake.“
‘Obe su po struci medicinske sestre, nisu mi došle pomoći’
Danas njene kćeri žive u inostranstvu, sa svojim porodicama, a kontakti sa roditeljima sveli su se na retke susrete. „Potpuno su nas zaboravile. Jedva ih viđamo. Sa unucima nemamo nikakvu emocionalnu vezu; nama su oni stranci, kao i mi njima. A kćeri, ako i dođu u Hrvatsku, dođu zbog prijatelja, a nama i jedinoj živoj baki jave se tek usput. Starija je čak izjavila da nema interesa da dolazi u Hrvatsku.“
Sonja ističe da se svakodnevno pita zašto je 25 godina života uložila u decu koja su ih, sada pred penzijom, ostavila same. „Deca koštaju i emotivno i finansijski, a na kraju, sada pred penzijom, suočavam se sa neprijatnom istinom: nemam nikoga da mi pomogne u starosti. Suprug i ja radimo sve sami, a ono što ne možemo, plaćamo drugima.“
Posebno teško bilo je pre tri godine, kada je zbog pada zadobila višestruke prelome. „Doslovno sam šest nedelja bila prikovana za krevet, od šest ujutro do pet popodne, bez vode, hrane i toaleta, dok suprug ne bi došao s posla. Kćeri mi nisu došle pomoći, iako su obe po struci medicinske sestre. Ležala sam nepokretna i sama,“ priseća se Sonja.
‘Današnja deca očekuju da im se sve servira na tacni’
Razočaranje je, kaže, duboko i teško opisivo. „Oboje smo duboko razočarani njima. Nemamo pojma zašto su se tako otuđile, a i ono malo telefonskih razgovora koje vodimo, svedemo na opšte stvari jer se bojimo da nas ne odbace još više. Ne tražimo od njih da nas izdržavaju jer smo se pobrinuli za sebe. Ali ne dobijamo ono što smo mi osećali prema svojim precima; zahvalnost, poštovanje i brigu. A to boli.“
U svojoj ispovesti, Sonja ide i korak dalje, zaključujući da roditeljstvo ne treba romantizovati.
„Nažalost, današnje generacije su generacije razmažene dece koja, zbog obilja u svom životu, razvijaju nezahvalnost i nepoštovanje. Naučeni su da dobiju sve odmah, za ništa se sami ne trude kao naši preci i mi – sve očekuju da im se servira na tacni.“
