Ipak, postoje i danas muškarci koji smatraju da roditeljstvo nije njihova dužnost, pa mnoge obaveze ostavljaju suprugama.Jedan od njih je verovatno i muž Milice iz Požarevca.
Milica je želela da ostane anonimna, ali je sa nama podelila svoje emocije. Prenosimo vam njenu ispovest:
Odlučila sam da Vam pišem jer moram da iskažem svoje nezadovoljstvo i žaljenje zbog svog muža. Nažalost, moram da kažem da je potpuno beskoristan za sve što je vezano za ženski svet idecu. Kada sam se udala za njega, verovala sam da će mi biti partner koji me podržava i razume, ali umesto toga, suočavam se sa stalnim razočarenjem. Nikada ne vodi decu u školu, nijedno nikada nije okupao, a o menjanju pelena ne želim ni da govorim. Nekako sam i prihvatila da je to moja odgovornost, ali on ne želi ni za sobom da počisti, ni da odvoji vreme da pripremi obrok za sve nas, kad već vidi da nisam u mogućnosti.
Njegove kulinarske veštine su minimizirane. Osećam kao da sam zarobljena u kuhinji jer moram da preuzmem svu odgovornost oko pripreme jela, a najmlađem detetu pasiram i kašice i sve je počelo da me sluđuje. Bilo bi lepo da me iznenadi ukusnim obrokom ili bar pomogne u kuvanju. Ali ne, on samo sedi na kauču i gleda TV dok ja pokušavam da izbalansiram sve obaveze, a oko nas se gomilaju igračke i prljav veš. Jednostavno nemam vremena. Recimo, zamolila sam da najstariju ćerku odvede na rođendan. Ona ima deset godina i davno je završila sa vrtićkom rupom. Dakle samo bi je odveo u bioskop i vratio kući, ali njemu je to bilo opterećenje i smislio je izgovor. Morala sam ja to da uradim, sa sve kolicima i bebom koja je plakala u jednom trenutku tražeći podoj.
Takođe, njegova emotivna podrška praktično ne postoji. Kada se suočim sa problemima ili sam pod stresom, očekujem da me muž uteši i podrži. Međutim, umesto toga, dobijam površne komentare ili savete koji su potpuno netačni. Osećam da razumevanje i empatija jednostavno nisu deo njegove prirode. Žao mi je što sam tako kritična, ali moram da kažem da je moj muž daleko od savršenog partnera i olako gubim živce. Povukla sam se u sebe i nadam se da će mi biti lakše kad beba poraste. Ipak ako on ništa ne uradi za nas, čini mi se da je naš brak osuđen na propast. Volela bih da znam da li se i druge žene suočavaju sa odsustvom podrške u 21. veku ili sam ja usamljeni slučaj?
