U pamtljivoj sceni animiranog filma Juhu-hu iz 2007., zloglasni kritičar hrane Anton Ego jednim zalogajem se trenutno vraća u detinjstvo. Nisu potrebne slike, dovoljan je ukus i miris jela. Čulo mirisa, iako najtiši, jedno je od naših najmoćnijih čula, sposobno probuditi sećanja za koja smo mislili da su odavno izbledela. No šta se događa kada to čulo počne da slabi i kada njegov gubitak postane više od prolaznog simptoma?

Miris je ujedno i najličnije čulo, zbog čega se ljudi teško slažu oko toga šta miriše lepo. Ipak, čini se da postoji opšti konsenzus o najgorem mirisu na svetu. U jednoj nemačkoj laboratoriji 1889. godine hemijska reakcija sa spojem tioacetonom proizvela je toliko snažan smrad da je izazvao povraćanje i nesvesticu kod ljudi udaljenih i do pola kilometra, zbog čega su vlasti bile prisiljene delimično da evakuišu grad Freiburg.

Prečica do naših emocija

Čulo mirisa ima važnu evolucijsku ulogu, upozorava nas na nevidljive opasnosti i stavlja u stanje pripravnosti. Mirisi mogu uticati i na naše odluke, čega su veliki brendovi itekako svesni, pa ih koriste u radnjama kako bi izazvali emocije i zadržali kupce. Sposobnost mirisa da budi sećanja i snažne osećaje povezana je s olfaktornom lukovicom, malim područjem u prednjem delu mozga koje prima signale iz nosa i prosleđuje ih direktno u centre za pamćenje i emocije, piše The Independent.

Uprkos svojoj važnosti, miris je najmanje istražen i često potcenjeno čulo. Kada oslabi, to često prođe nezapaženo, a njegovu pravu vrednost shvatimo tek kada ga izgubimo. To se dogodilo Mikelu Kripiju, poznatom italijanskom kušaču koji je tokom pandemije izgubio čulo mirisa. Iako mu se miris vratio nakon nekoliko nedelja, tada su počeli problemi. Mirisi su postali izobličeni, narandže su mirisale na spaljenu plastiku, breskve na bosiljak, a vanilija mu je izazivala mučninu. Uzrok tome verovatno je bilo oštećenje neurona u olfaktornoj lukovici.

Obična prehlada ili Parkinsonova bolest?

Većina nas barem je jednom privremeno izgubila čulo mirisa, najčešće zbog prehlade ili gripa. Međutim, taj simptom može biti i rani znak neurodegenerativnih bolesti poput Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti. Zanimljivo je da se gubitak mirisa može pojaviti godinama pre drugih, prepoznatljivijih simptoma. Postavlja se pitanje može li se taj znak koristiti za predviđanje Parkinsonove bolesti, no odgovor nije jednostavan.

Znak ranog upozorenja

Jedan od glavnih problema s neurodegenerativnim bolestima jeste to što je u trenutku postavljanja dijagnoze oštećenje mozga već znatno uznapredovalo. Kod Parkinsonove bolesti, pre pojave prvih simptoma poput ukočenosti i drhtanja, izgubljeno je više od polovine neurona koji proizvode dopamin, ključan za kontrolu pokreta.

Rano prepoznavanje simptoma poput gubitka mirisa, koji pogađa do 90% pacijenata, moglo bi poslužiti kao važan pokazatelj i omogućiti raniju dijagnozu te pravovremeno lečenje. Problem je u tome što ovaj simptom nije specifičan samo za Parkinsonovu bolest, može se pojaviti i zbog starenja, stresa ili drugih stanja, pa mu se često ne pridaje dovoljno pažnje.

Šta se događa u mozgu

Naučnici još uvek nemaju jasan odgovor na pitanje zašto neurodegenerativne bolesti uzrokuju gubitak mirisa. Kod nekih pacijenata s Parkinsonovom bolešću pretpostavlja se da bolest započinje upravo u olfaktornoj lukovici, puno pre nego što se proširi na centre zadužene za kretanje. Uzrok mogu biti oštećenja izazvana virusima, pesticidima ili toksinima koje udišemo.

U slučaju Alchajmerove bolesti, nedavna istraživanja upućuju na to da proces započinje u malom području moždanog debla poznatom kao locus coeruleus. Kada se prekine veza između tog područja i olfaktorne lukovice, problemi s mirisom pojavljuju se mnogo pre prvih znakova demencije. Gubitak mirisa tako nije direktni simptom bolesti, već znak da je proces u mozgu već započeo.

Dijagnostikovanje putem mirisa

Kada pacijent dođe na pregled, nije uvek lako razlikovati Parkinsonovu bolest od drugih sličnih poremećaja. Gubitak mirisa, u kombinaciji s drugim testovima, može pomoći u postavljanju dijagnoze i proceni toka bolesti, jer se često povezuje s težim oblicima. Zanimljivo je da je gubitak mirisa kod Parkinsonove bolesti selektivan. Pacijenti bez problema prepoznaju prijatne mirise poput čokolade, ali teže prepoznaju neutralne ili neugodne mirise poput sapuna, dima ili gume.

Neki pacijenti, posebno žene, doživljavaju i olfaktorne halucinacije, odnosno osećaju "fantomske" mirise duvana ili zapaljenog drva koji zapravo ne postoje. Koliko god to zvučalo neobično, Parkinsonova bolest ima i svoj specifičan miris, opisan kao drvenast i mošusan. To znamo zahvaljujući Džoj Miln, Škotkinji s izuzetni osetljivim mirisom, koja je taj miris prepoznala kod svog supruga čak 12 godina pre nego što mu je bolest dijagnostikovana.

Gubitak mirisa možda se čini kao problem ograničen na nos, no zapravo je reč o važnom signalu iz mozga koji naučnicima pomaže bolje razumeti bolest i unaprediti kvalitet života obolelih.

Video: