Vekovima unazad se krsna slava prenosi s kolena na koleno i zna se da ide sa oca na sina. Ta tradicija se i dan danas praktikuje.
Sveti arhijerejski sabor je, 1985. godine doneo jednu odliku kako bi se ova tradicija sačuvala i ispravno sprovodila.
- Budući da je krsna slava praznik "Male crkve", to jest porodice, to i najmanja porodica treba da je slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je da proslavlja krsno ime, bez obzira na to što ga otac slavi u starom domu - ovako saborska odluka glasi.
Iz ovog teksta je sasvim jasno šta treba da se radi. Dakle kada se naslednik odvoji iz roditeljskog doma, i jedan i drugi tradicionalno obeležavaju sveca kog slave. Dakle roditelji u svom domu, a sin u svom.
Međutim, nema nikakve prepreke da jedne godine otac ode za slavu kod sina, a druge godine sin kod oca, da zajedno proslave svoje krsno ime. Sada su oni obojica domaćini, mogu odvojeno, u svojim kućama, da slave krsnu slavu, da pozivaju svoje goste, a mogu i jedan drugome da odu u goste.
Ali ako kada otac umre, majka može da bira da li će nastaviti u svojoj kući da obeležava krsnu slavu ili će da ide kod sina.
U svakom slučaju, roditelji ne prestaju slaviti krsnu slavu, dok god su u snazi i mogućnosti, iako su je predali jednom ili više sinova. Slava se predavanjem ne iscrpljuje, to nije komad nameštaja, koji može da bude u samo jednoj kući, to je porodična svetkovina i dok god postoji porodica, pa i u najmanjem obliku, kao crkva u malom, treba da prosvalja svoju krsnu slavu.
Kada roditelji prestare i kad više nisu u mogućnosti da pripremaju slavu i dočekuju goste, oni će svoju porodičnu slavu proslavljati sa svojom decom, kao i ostale velike hrišćanske praznike.
Slava se prenosi sa oca na sina prve godine kada sin zasnuje svoju porodicu – tada sin dolazi kod oca na slavu. Tom prilikom, otac predaje u desnoj ruci četvrtinu slavskog kolača i čestitaju jedan drugom slavu. Sin nosi deo kolača svojoj kući i deli ga sa svojom porodicom. Sledeće godine sin samostalno slavi slavu.