Pisano pismo Sentić Zorice, jedne noći 11/12/2002 za Božić, prenosimo vam u celosti:
- Decembar 2002. Jedanaesti dan decembra. 01:17. Muzika me ledi i jeza se širi po mom telu. Čaroban vetrić, kao ovaj udaljeni glas, nekada davno obećavao mi je lepu sudbinu. Okrećem broj. Tražim podatke o CD-u. Jedan nežni glasić, nazvan Romana, odgovara na moje čekanje. Ali, na moje iznenađenje, Romana me pita da li bih želela da pričam o Božiću, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre želim da odbijem, ali ona insistira.
“Ne znam zašto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo učinili, kaže ona. Prihvatam. Ne umem da kažem ne. Iako u suštini čekam na to od… od kada, zapravo? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje bačeno u očaj tišine u kojoj sam zatočena. Zato što je ovo što ću vam sada ispričati istinita priča.
Jedan Božić u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada valja reći – u Srbiji. Ali ne previše glasno. To još uvek nije najpoželjnije. Pst! To je južno od Beograda, na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom idući u Grčku, takođe su prošli kroz moje selo. Nјegovo ime? Levosoje.
Svake nedelje koja prethodi Božiću, dva putujuća trgovca, truckajući se na leđima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je često tu misiju milosrdno prihvatala. Oh, u suštini, to nije bilo tako teško – onom spontanošću svojstvenom ženama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrač gostoprimstva.
Procenite sami: narukvica, ogrlica, broš, olovke, sveska… Šta još znam? To je bio takođe njihov način da plate prenoćište i hranu, i jedini način da kažu baki hvala. Zvali su je Baba.
Darežljivost i odlična babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostioničarku koja je bila najpoznatija po pričama koje je pričala uveče, pred spavanje. Govorili su da je bila najbolja pripovedačica u prečniku od pet stotina kilometara. Kakve su to bile neobjavljene priče!
Dan uoči Božića, dakle, 6. januara tamo, deda je išao da potraži slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obično bila trpezarija, i složio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo peć na drva. Zatim bi priuštio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj “tepih” i ponavljao neprekidno: “Videli ste kako je to lepa slama… ona koja ne bode!“ Posle ponavljanja te iste rečenice onoliko puta koliko je želeo, i sve glasnije, da bi ga baka čula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam baš najbolje razumela zašto. Sada mislim da znam zašto su toliko voleli slamu i zašto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oči, ali sam često slušala dedu kako je govorio: “Imaš lepe oči, znaš”. A moja baka je odgovarala: “Znam, znam. Ali nikad se neće dovoljno znati.” I moj deda se smeškao.
Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm prečnika u uglu kuhinje. Pod nije bio popločan, već zemljani. Rupa je bila za igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.
Pasulj, pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, čokoladni kolači i, najzad, čuveni hleb sa novčićem. Ah, taj hleb! Blagosloveni hleb koji bi glava kuće lomio pre nego što bi podelio po jedno parče svakom članu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle čega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromašne. Ona ili onaj koji bi pronašao novčić, morao bi da kupi so, i na taj način bi kupio zagarantovanu sreću za tu godinu. Ne secam se da sam dobila taj novčić. Ali baka me je uveravala: “Mali Isus ima mnogo čarobnih načina da bi te učinio srećnom, i to cele godine. Najveća sreća je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamisliš.”
Tako je rođen moj prijatelj Amizeni, dečačić izašao iz moje mašte, a zatim heroina nazvana Vremia, i još neki, ali sve to, ako ćemo iskreno, su laži koje pričam sama sebi, što se kaže, priče izmišljene zbog dužine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.
Postojao je takođe i jedan prazan tanjir za slučaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga “tanjir za sirotinju”. Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga. Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega: od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parče kolača. Napunila bi tanjir. Slano i slatko pomešano – gotovo nejestivo! Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi: “To je za Dobrog Boga.” Razumela sam mnogo kasnije da se Dobri Bog ponekad pretvarao u mačke jer bi sutradan tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoružavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da počne! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj džep ostale orahe. To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pričala priče čitave večeri, a deka bi brinuo o ognjištu. O peći na drva.
Babine priče uvek su imale jaku pouku. Priča iz 1966. ostala je zauvek urezana u sećanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato što je to bio poslednji put da sam slavila Badnje veče 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje veče i 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni reč francuskog jezika.
Na kraju priče, baka mi je rekla: “Vidiš, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatraš poklonom. To nije najlepši. Cipele će uskoro biti premalene za tebe, suknjica će biti poput džepne maramice kad odrasteš, narukvicu možeš da izgubiš, ogrlicu će ti jednog dana ukrasti, a broš će ti dosaditi. Priče koje sam ti pričala biće uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dođe red, ti ćeš ih pričati svojoj deci i unučićima. A ako večeras nešto poželiš, moći ćeš da pričaš o svom Božiću celom svetu. Jednog dana, neki nežni glasić tražiće da mu pričaš o ovom svom Božiću.”
Reci, Romana, poznaješ li moju baku ?
Gde si je srela? - završila je Zorica.
povezane vesti
