Posle razvoda, gospođa Mila ostala je sama sa troje dece. Svoj život posvetila im je iznad svojih mogućnosti, dok je njihov otac nastavio graditi karijeru i menjati partnerke. Danas kao penzionerka se bori sa rakom, suočena sa teškom psihičkom situacijom, dok deca češće posećuju oca koji je uspešan i energičan.
Gospođa Mila smatra da deca nisu naša svojina kojom možemo upravljati. U odraslom životu sami donose svoje odluke, bez obzira na to da li su te odluke roditeljima prihvatljive ili ne. Ona je troje dece odgajala sama i smatra da im je dala čvrste temelje za život. Međutim, sada, u svojoj trećoj životnoj dobi, oseća da je ne poštuju.
"Pomozite mi da razumem šta se dešava s mojom decom. Kada sam se razvodila, socijalni radnik mi je rekao: 'Deca koju dobijete nisu ni nagrada ni kazna za vas ili za njega.' Tek sada, dvadeset godina kasnije, kada sam ostavljena s njihove strane, shvatam te reči", piše gospođa Mila u svom pismu.
Čuvala sam i unuke i bila tu za njih
U svom životu, nastavlja dalje, bila je najsrećnija kada su deca bila uz nju, bez obzira na teškoće. "Rodila sam troje dece, radila dva posla, prodala nasleđe, štedela isključivo za njihovo obrazovanje i lepo detinjstvo. Čuvala sam i unuke i bila tu za njih na svaki mogući način", napisala je.
"Posle razvoda, otac je plaćao alimentaciju, ali je nastavio sa svojim životom. Završavao je obrazovanje, gradio karijeru, sticao imovinu, menjao žene. Deca su ga posećivala usput ako bi stigao između svojih aktivnosti. Čak sam mu i na tim povremenim susretima bila zahvalna zbog dece, jer su znala da imaju oca", poverava nam gospođa Mila.
Danas je situacija takva da je za nju neprijatno i pričati o tome. "Otac je u penziji, ima stabilnu vezu, uživa u lepom životu. Moja penzija je minimalna, jedva preživljavam, deca nigde. Sve me to dovelo do teške bolesti. Deca su mi, što mi i pokazuju, samo teret", žali se.
Niko od troje dece nije pokazao ni trunku empatije
"Bole me i činjenica da su se priklonili očevom svetu. Toliko sam povređena da sam se povukla. Ako me ne žele posećivati svojom voljom, ne treba mi ni prisilna viđanja", teške su njene reči.
"Pokušala sam, kroz razgovor, da im objasnim koliko mi znače njihova česta posete, posebno u ovim teškim danima borbe s bolešću. Ali, niko od troje dece nije pokazao ni trunku empatije, ni osnovnog poštovanja. Psihološku ni finansijsku pomoć, u mom boju protiv raka, niotkuda. Borim se sama, kako umem i znam", opisuje.
Možda vas zanima…
povezane vesti
