U selu Debrc, opštini Vladimirci, baka Desanka Lukić živi potpuno sama, a jedinu svetlost koju vidi je ona od plamena sveće. Tišinu razbijaju otkucaji starog sata i klasična muzika sa tranzistora na baterije. Komšija nema, a prva prodavnica nalazi se kilometrima daleko.
– Mrak je moja mora, noćna mora. Stvarno mi je teško. Evo, ovako kad zalaju kerovi, ja ne smem da izađem, kako da izađem kad ne znam šta me čeka tamo. To mi je najteže. Kad je dan onda je lakše, vidim sve i bavim se svojim biljkama dokle mogu i nalazim neku utehu u tome. Niko me ne čuje ni da plačem, niko me ne vidi i tako ja provedem dan. Kad počne da pada mrak, kad treba da uđem u kuću i kad treba da legnem, onda mi je najteže. Baš mi je teško, a valjda će i to da prođe – opisuje baka za „Eksploziv“.
Kaže da je na nogama održao – rad.
Preko dana obrađuje svoju baštu, gaji krastavce i paradajz, hrani pse i unosi drva, kako kaže, radi onoliko koliko joj zdravlje dozvoljava.
– Bolje to nego da sedim da se sekiram, to ja malo kopam dok se ne zamorim. Sve zavisi od pritiska i šećera – objašnjava Desanka.
Komšija nema, a prva prodavnica nalazi se na nekoliko kilometara. Suprug joj je preminuo pre četiri godine, komšije pre više od decenije, a naslednici ne dolaze.
– Život u mraku je nešto što ne bi nikome poželela. Stvarno je strašno. Dok je suprug bio živ, nisam imala strah. Znam da je tu i psihički sam bila rasterećena, nisam bolovala već se bavila svojim obavezama. Kako je on umro i kada sam posle sahrane došla ovde i ostala sama, drala sam se na sav glas. Ja ne smem u kuću, sve mislim sad će neko da me udari po leđima, glavi, uhvatila me neka panika i evo već četvrta godina. Najteže su mi padale napuštene kuće, kako su svi otišli, samo sam ja ostala. Dolaze životinje, leti ima zmija – priča baka.
Problem sa strujom njen suprug je godinama pokušavao da reši, ali bezuspešno. Stalno je pitao i uvek dobijao isti odgovor: „Nemamo uslova, gradićemo trafostanicu. Transformator je skup, opština je siromašna“, kazuje Desanka.
Izgradnju trafostanice i uvođenje struje, koje je Elektrodistribucija procenila na 1.630.000 dinara, nikada nisu mogli da plate.
Mučan život
Baka Desanku život nikada nije mazio. Iako sada, u starosti, živi usamljena i pod svetlom sveće, priseća se još mučnijeg detinjstva. Ona je ratno siroče, dete Kozare. Dve godine je provela ispod zemlje, kako bi izbegla Jasenovac, a spasla je strina koja je čuvala u naručju.
– Ja sam bila stalno na krilu moje strine. Ona me je uvek držala pored sebe i uvek joj je bila jedna ruka spremna, ako se nešto dogodi, ako vrisnem da ne bi odali gde smo, da mi je stavi na usta. Naravno, tamo je bilo zima i teško. Jedino smo imali testije za vodu, bile su male sa pipkom, tu su dečica pila vodu i imali smo velike za odrasle. Od hrane je bila samo proja, tako da su nama korice davali – priča baka Desanka.
Otac i tri brata, od kojih je najmlađi imao samo 15 godina, streljani su u Jasenovcu.
– Kad smo izašli iz zemunica i krenuli svako svojoj kući, strina me je nosila. Kad smo došli do kuće, tek je onda nastao pakao. Nigde nikog, takva tišina, meni je bilo najteže, nema mi ni oca ni braće. Počela sam da vrištim, nema nigde ničeg, kuća rasturena – govori Desanka i odmah nastavlja da opisuje sledeći bolan događaj: „U toku te noći, sve tri smo zaspale, na zemlji na nekoj krpici. Opio nas vazduh, jer tamo nije bilo vazduha, samo zemlja, memla, vlaga i hladnoća, nismo mogli da spavamo tamo. Zaspale smo i do jutra se nismo budile, a u toku noći je strina preminula, tako da je to bio zadnji šok, stvarno, nije se moglo izdržati“.
Ipak, Desanka je srećna što je živa i ima samo jedan san – da upali svetlo posle 42 godine.
