Neke od najdugovečnijih TV emisija govore o zastrašujućim serijskim ubicama, a milioni ljudi hrle u tematske parkove kako bi bili bačeni naglavačke i visili u zraku.
Žašto volimo da osećamo strah? Prema psihologu Malkolmu Skofildu, sve se svodi na evoluciju, biologiju i društvo.
Naime, naš biološki odgovor na osećaj straha, poznat kao borba ili beg, instinktivno se razvijao hiljadama godina sa svrhom da nas pripremi za situacije opasne po život.
Dok su historijski to mogli biti sabljozubi tigrovi, danas su pretnje znatno manje, ali naš biološki odgovor i dalje postoji. Postoji i argument da nas je pop kultura uslovila da mislimo da se moramo suočiti s opasnošću da bismo izgledali jako.
Tu je i nalet adrenalina koji doživljavamo kada smo uspaničeni, što može izazvati veliku ovisnost. Te stvari zajedno značile su da stajati pred strahom i otići sa događaja nepovređeni donosi nama i našim umovima veliki osećaj zadovoljstva - barem nekima od nas.
Gledajući horor film ili ulaskom u ukletu kuću, mi prisluškujemo duboko ukorenjenim ljudskim instinktima i pobeđujemo strah pred nama.
To kasnije podstiče mozak da oslobodi osećaje dobre volje kao način da nas nagradi za preživljavanje. Međutim, previše uživanje u opasnosti, posebno kada je to stvarno, moglo bi ukazivati na psihopatiju i ekstremno rizično ponašanje.
Strah od sigurnosne mreže je u redu, ali ako se nađete u potencijalno smrtonosnim situacijama da biste se uplašili, to bi moglo ukazivati na nešto mračnije, rekao je dr Skofild, predavač na Univerzitetu Derbi.
Ovdje on dalje ulazi u nauku koja stoji iza straha i šta previše uživanja može otkriti o našim ličnostima i mentalnim stanjima.
Zašto uživamo u strahu?
Dr Skofild, koji se specijalizovao za paranormalna verovanja, religijska verovanja i duhovnost, rekao je da postoji nekoliko razloga, ali sve zavisi od toga koliko je situacija "stvarna" u pogledu našeg nivoa uživanja.
"Gledanje horor filma je zastrašujuće, ali niste u opasnosti. Ako se bavite ekstremnim sportom, poput skakanja padobranom, postoji veća opasnost, ali opet, ako je sve sigurno, velika je verovatnoća da ćete biti dobro i da je i dalje prijatno. Međutim, u nepredvidivoj, opasnoj situaciji koja dolazi niotkuda, strah koji doživljavate je manje poželjan", kazao je.
To je trostruko - evolutivno, biološko i društveno, smatra stručnjak.
"Iz evolucijske perspektive, teško smo osposobljeni da tražimo strah jer smo evoluirali da ga osećamo. Naši preci koji nisu osećali strah imali su veću verovatnoću da ih tigrovi pojedu i da ne prenesu svoje gene dalje. Druga teorija je biološka i taj strah nam daje adrenalin koji može izazvati zavisnost. Teorija koja se više temelji na društvu je da nas mediji i naše porodice socijaliziraju da mislimo da je suočavanje sa strahom znak snage", dodaje.
Ako strah nije stvaran, uključenje u njega daje nam element kontrole, a to može nadoknaditi nedostatak kontrole koji imamo u vlastitim životima.
