Široki osmeh, elegancija, gracioznost i specifičan glas su zaštitni znak Dragane Katić. Dugo nam već ulepšava sate koje provedemo uz televizijski ekran. Od početka karijere radila je različite formate, od jutarnjeg i zabavnog programa na RTS-u do muzičkih šou-programa Grand produkcije u kojoj je sada. Popularna emisija „Nikad nije kasno“ se završila, ali možete gledati reprizu na TV Prva. Dragana trenutno odmara, pa smo iskoristili priliku da popričamo s njom o poslu, ali i privatnom životu.
Koliko se voditeljski posao promenio od vašeg prvog pojavljivanja do danas?
- Više se ne poštuje stroga forma koja je u vreme kada sam počinjala, pre 37 godina, bila cenjena. Sada su voditelji postali neformalniji i počeli da pokazuju osećanja, što ranije nije bilo poželjno. Kada pričate s nekim, bilo da se slažete ili ne slažete s njim, niste mogli gostu da oponirate. Morali smo strogo da se držimo forme, na koji način se obraćamo sagovorniku, na koji način postavljamo pitanja. Tu formu i dalje čuvam, samo što sam se opustila u odnosu na vreme kada sam radila na RTS-u.
Foto: Z. K. Munja
Izabrani su pobednici osme sezone emisije „Nikad nije kasno“. Da li imate favorite dok traje takmičenje?
- Imam favorite i retko pogrešim, i što se tiče pobednika koga bira publika i koga bira stručni žiri. Uvek sedam-osam kandidata koji mi se dopadnu budu izdvojeni, ostave utisak na publiku ili na žiri. Bez obzira na to što znam kandidate, kada gledam emisiju kod kuće zauzmem isti stav koji ima publika.
U emisiji Žika Jakšić, članovi žirija, pa i vi često zaplačete.
- To je ta promena okolnosti koja se desila u našem poslu. Više ne morate da budete domaćin i voditelj koji se strogo drži pravila. Mi kažemo da to nije emisija, nego misija u kojoj ljudi podele sa nama nešto što nikada nisu ni sanjali da će javno pričati, možda to nisu pričali ni svojim prijateljima, a onda ispričaju milionskom auditorijumu. To se spontano desi, izađe iz njih, a publika prepozna tu iskrenost i logično je da u tim situacijama zaplačemo.
U emisiji se svi lepo družite. Da li nekad nastavite druženje i posle, u kafani?
- Pravilo je da sa učesnicima ne postoji ta vrsta zbližavanja dok traje takmičenje i to se poštuje, da drugi ne pomisle da se neko favorizuje. Mi koji radimo emisiju sednemo posle snimanja u našu kuhinju, večeramo, pričamo, nekada i zapevamo.
Foto: Z. K. Munja
Da li posle toliko vremena na televiziji imate želju da vodite autorsku emisiju?
- Imam ideju o jednoj emisiji, ali mislim da će sačekati još godinu, dve. Iako ne postoji ništa što već nije izmišljeno, svakoj emisiji i temi voditelj da svoj lični pečat, izvuče iz sagovornika nešto što njegove kolege nisu uspele.
Idete li kroz život glavom ili srcem?
- Uvek sam išla srcem, ali sada, sa ovim životnim iskustvom, ipak malo promislim, uključim mozak, racio i videla sam da nije loše. U odnosima s ljudima u 90 odsto slučajeva idem srcem i odluke donosim intuicijom, uvek je bilo tako i pokazalo se da kod mene to šesto čulo jako dobro radi.
Šta biste iz ove perspektive rekli Dragani od 25-30 godina?
- Rekla bih joj „bravo“ za sve što si odlučila i uradila. Svaka ti čast što si se izvukla iz teških, izazovnih situacija. Umem da realno sagledam sve što se dešava u mom životu i trudim se da to ne gledam kroz ružičaste naočare. Bilo je situacija u kojima sam mnogo grešila, a čak i za te greške rekla bih sebi bravo, jer sam uvek bila poštena, a to mi je uvek bilo na prvom mestu.
Sami ste rodili i odgajili blizance, što je veoma hrabro. Šta biste poručili samohranim majkama?
- Najvažnije je da samohrane majke stanu iza svoje odluke u kakvim god uslovima da su postale samohrane, da li sticajem okolnosti ili su tako odlučile. Postoje ljudi koji žive udvoje, utroje, četvoro, sami, a one treba da prihvate da su samohrane i posvete pažnju deci. Ne treba da glorifikuju svoju ulogu i deci to nameću kao teret, već da im daju razumno objašnjenje.
Kaže se da su sitnice krupne stvari. Bez kojih sitnica ne biste mogli da živite?
- Ne bih mogla da zamislim život bez mobilnog telefona, jer mi omogućava kontakt sa svima, bez knjiga. Kola možda nisu sitnica, ali ne vozim skupa, a ne mogu ni bez dobre torbe.
Foto: Z. K. Munja
Šta mislite o teroru mladosti koji vlada?
- Jeste teror u pravom smislu reči. Ja sam oduvek bila esteta i da se ne bavim ovim poslom, vodila bih o sebi računa na isti način. I pre ovog posla, jako mi je bilo važno šta ću i kada obući. Još kao tinejdžerka sam počela da idem kod dobrog frizera, manikira, pedikira, oduvek sam se negovala. Pa i danas je tako. Koristim sve prednosti onoga što može da me drži krepkom i mladolikom. Da budem mlada ne mogu više, šta god da uradim. Ali mogu da izgledam mladoliko, lepo i negovano, i činim sve po tom pitanju.
Da li imate poseban način ishrane?
- Nemam, ne volim te režime, jer ne mogu da budem u kalupima. Najviše su me osvestila deca. Moj mlađi sin je vegetarijanac tri godine pa i ja težim da se zdravo hranim. Ne jedem prženo, pohovano, izbegavam slatko zbog zdravlja prvenstveno, povremeno pojedem neki kolačić bez šećera. Trudim se da u svemu budem umerena. Brzo hodam, jer mi se čini kada počnem sporije da hodam, da ću početi tako i da razmišljam.
Za šta, po vama, nikad nije kasno?
- Nikada nije kasno da nešto promeniš kod sebe, recimo, ja sam promenila ishranu jer su moja deca istraživala o zdravoj hrani i ja sam to prihvatila. Nikada nije kasno da više čitaš, gledaš filmove. Nije kasno da se izviniš nekome kada shvatiš da si pogrešio. Moja generacija je u fazi preispitivanja, pa analiziramo šta smo uradili, gde grešili i lepo je kada možeš da se izviniš. Nikada nije kasno da radiš na sebi i upoznaješ sebe.
