Srpkinja koja duže vreme živi u Austriji porodila se u svojoj 26. godini i odlučila da podeli svoje iskustvo, da svima stavi doznanja da čak i uređenoj državi, kao što je Austrija, postoje problemi i desi se da pacijent, u ovom slučaju porodilja, izađu vrlo nezadovoljni. Svoju ispovest je podelila sa portalom Yumama.rs.
- U Austriji je obavezno obaviti 5 kontrola tokom trudnoće, sve preko toga je samo vaša želja. A kako mi je ovo bila prva trudnoća, suprug i ja smo želeli da saznamo pol kao i mnogi parovi danas, bušili smo balone, i to baš na moj rođendan, a konfete koje su izašle bile su plave. Bili smo srećni zbog saznanja da ćemo dobiti dečaka - otkriva ova mama i objašnjava da je po dolasku na sledeću kontrolu doživela šok.
- Posle nešto više od mesec dana odlazim na kontrolu i doktor kaže: 'Ne znam šta sam vam prošli put rekao, ali 100 odsto je devojčica'. Zamislite taj šok! Prenatalni test je pokazao muško, ali doktor tvrdi suprotno.
Došao je dan termina njenog porođaja ali se ništa nije dešavalo. Čekali su da li će beba da krene sama, ništa. Posle 8 dana od termina ponovo je imala kontrolu, i tada su je ostavili u bolnici.
- Doktorka me obaveštava da će početi da mi izazivaju porođaj, što me je jako uplašilo. Čini mi se da ovde ima četiri vrste indukcije, i sve četiri su isprobali na meni (vaginaleta, tablete, gel i venski) i ništa od toga nije izazvalo otvaranje a ni kontrakcije. Bez obzira na to što se kod mene posle 3 dana i različite vrste indukcije ništa nije dešavalo, a žene oko mene su se porađale i uprkos tome što je mojoj bebi četvrtog dana po prijemu u bolnicu na kratko srce prestalo da kuca, doktorka je odbijala carski rez i čak je htela da me pošalje kod psihologa na razgovor. Posle 3 sata i poslednjeg pokušaja indukcije doktorka ipak odlučuje da je neophodan hitan carski rez. Preplašila sam se, nisam znala šta me čeka. Porodica nije bila obaveštena kroz šta prolazim, samo suprug koji je bio sa mnom u bolnici - govori mama iz Austrije i opisuje kroz kakve muke tek kasnije prolazi.
- Radim sve što mi kažu, samo da se agonija što pre završi i da vidim svoje dete. Uvode nas u salu, tu nas čeka čitav tim. Smeštaju me na krevet kako bih dobila epidural. Potpuno sam zbunjena. Posle par sekundi anestezija počinje da deluje, opremaju me za operaciju. Od svih koji su bili u sali, jedino je anesteziolog bio uz mene i po potrebi me držao za ruku jer sam osećala da nešto nije u redu.
Urađen joj je carski rez ali njena beba nije zaplakala i nisu joj je pokazali.Uspela je samo da vidi kako je nose u drugu prostoriju, držeći je za noge. Znala je da je osećaj nije prevario i da sa njenom bebom nije sve u redu, ali niko joj ništa ne govori.
- Kada je sve bilo gotovo oko mene, kada su me ušili i sredili, dolazi babica i kaže da mi ne može doneti bebu jer je morala da primi kiseonik zbog toga što je plodova voda bila inficirana. Saopštava mi to, odlazi i niko više ne prilazi meni. I dalje ležim na stolu, ko god prođe pitam ga da li nešto zna, ali svi kažu da ne smeju da daju nikakve informacije. E, tada me hvata panika i počinjem da plačem. Ne znam ništa o svojoj bebi, a nisam imala ni prilike da je vidim. Dok su je nosili ka drugoj prostoriji uspela sam samo da vidim crnu kosicu.
Napokon je izvode iz sale gde je čekao suprug kom nisu dali da prisustvuje porođaju jer nije imao PCR test, iako je uredno vakcinisan. Tog trenutka prilazi im doktorka koja želi da objasni šta se dogodilo.
- U njenom pogledu videla sam osećaj krivice jer me je samo par sati pre porođaja skoro proglasila ludom, a sada je moja beba u inkubatoru, na intenzivnoj nezi. Hvala Bogu, operacija je prošla dobro i ja sam već posle par sati ustala. Ne zato što sam morala, već zato što mi je moja crnokosa devojčica dala snagu da odem do nje - govori mama, i za kraj dodaje:
- Čitajući razna iskustva, dajem za pravo sebi da kažem da ni ovde, u Austriji, lekari nisu idealni, a babice su mi se podsmevale što sam nestrpljiva, govorile mi: 'šta ćeš dobiti ako se što pre porodiš, da te možda ne čeka brdo para?'. Da ne pominjem što sam bila sama celu noć posle operacije i što me niko nije obišao. Zaboraviti ne mogu, ali kad vidim svoju plavooku devojčicu kraj sebe, trudim se da ne razmišljam o tom lošem iskustvu. Uspele smo posle 5 dana da izađemo iz bolnice i sada se polako pripremamo za prvi rođendan.
BONUS VIDEO
