Kažu da je najlepše kada imate sestru kojoj možete da se javite u bilo koje doba dana. Ali šta kada imate osećaj da vas se ta sestra seti samo onda kada nema ništa pametnije da radi? Upravo zbog toga posvađale su se dve sestre, a njihova priča pokrenula je pitanje koje će mnoge naterati da se zamisle.

Nadija ima 37 godina i mlađu sestru Medi, koja ima 32. Oduvek su bile bliske, naročito otkako su pre deset godina izgubile majku. Nadija je tada preuzela ulogu starije, odgovornije sestre. Bila je tu kada je trebalo razgovarati, saslušati, pomoći ili jednostavno pružiti utehu.

Međutim, poslednjih godina počela je da primećuje nešto što je sve više nervira.

Medi je zove gotovo uvek kada je u pokretu. Najčešće dok se vraća s posla vozom, sprema večeru ili pere sudove.

Nadija sedi kod kuće, pokušava da razgovara sa njom, a u pozadini se čuju ljudi, saobraćaj, zveket posuđa. Ponekad jedva razume šta joj sestra govori.

A onda veza pukne jer voz ulazi u tunel. Medi se ne javi ponovo, već tek posle dva dana pošalje poruku i izvini se.

Nadiji je to dozlogrdilo.

„Zar je toliko teško da odvoji malo vremena samo za mene?“

Nadija je za britanski Gardijan ispričala da joj ne smeta što je sestra zove, već način na koji to radi.

Ona voli da razgovara kada ima mira, kada može da sedne na kauč ili izađe u šetnju sa psom i posveti se osobi sa druge strane telefona.

Zato je predložila Medi da se unapred dogovore kada će razgovarati. Čak je jednom zatražila da joj pošalje poziv u kalendar nekoliko dana ranije.

Medi se na to nasmejala.

Njoj je bilo potpuno neprirodno da sa rođenom sestrom zakazuje telefonski razgovor kao poslovni sastanak.

Ali Nadija se nije šalila.

Ona radi od kuće i smatra da je sestra navikla da joj je stalno dostupna. Istovremeno, ako ne odgovori na poziv, oseća krivicu.

Posebno sada, kada čeka svoje prvo dete i zna da uskoro neće moći da prekida sve obaveze svaki put kada telefon zazvoni.

A onda je mlađa sestra ispričala svoju stranu priče

Medi, međutim, sve vidi potpuno drugačije.

Ona kaže da sestru ne zove zato što joj je dosadno, već zato što želi da sa njom podeli nešto što joj se dogodilo ili da čuje kako je.

Pošto dugo putuje do posla i nazad, to vreme joj je idealno za razgovor. Kada stigne kući, čeka je večera i gomila obaveza.

Ne razume zašto bi svaki razgovor morao da bude unapred dogovoren.

Još manje razume zašto Nadija uopšte podiže slušalicu ako joj nije zgodno.

Medi tvrdi da se ne bi naljutila kada bi joj sestra jednostavno rekla da trenutno nema vremena.

Priznaje da greši kada obeća da će se javiti ponovo, pa to zaboravi. Ali ne želi da njihovi spontani razgovori nestanu.

Plaši se da će, ako počnu da zakazuju svaki poziv, na kraju razgovarati mnogo ređe.

Ko je ovde zapravo sebičan?

Kada je njihova priča objavljena u rubrici Gardijana, čitaoci su izneli različita mišljenja.

Jedni su smatrali da Nadija ima pravo da traži malo mira i pažnje. Razgovor ipak podrazumeva dvoje ljudi i nije lepo kada se jedan stalno prilagođava drugome.

Drugi su stali na stranu Medi. Njima je bilo čudno što se od rođene sestre očekuje da unapred zakazuje pozive. Smatrali su da je dovoljno da Nadija ne odgovori kada je zauzeta.

Bilo je i predloga da se sestre nađu na pola puta: Medi bi mogla prvo da pošalje poruku i pita da li je Nadija slobodna, a duže razgovore mogle bi da ostave za vreme kada obe imaju mira.

Ipak, iza ove naizgled obične svađe krije se nešto mnogo važnije.

Starija sestra želi da oseti da je neko odvojio vreme baš za nju. Mlađa veruje da je bliskost upravo u tome što može da pozove sestru dok kuva, putuje ili završava kućne poslove, bez posebnog dogovora.

Jedna želi pažnju. Druga želi spontanost. A obe, zapravo, žele da ostanu bliske.

Šta vi mislite? Da li je dovoljno što vas se neko setio i pozvao, makar dok pere sudove, ili bliska osoba zaslužuje da zbog nje na trenutak ostavimo sve drugo?