Jako sam rano poželela da imam decu. U lovu na mladunčad nisam previše pažnje posvećivala traženju idealnog tate. Tada sam mislila da su svi muškarci isti. U modi su bili visoki mužjaci širokih ramena i krupnih šaka.
Većina žena svoju ljubav prema partneru ne doživljava kao nešto što će joj odrediti sudbinu. Više pažnje posvećuju odabiru venčanice nego testiranju budućeg oca svoje dece. Kad se zaje*emo, ne čudimo se previše.
Stalno oko sebe gledamo kako se strastvene ljubavi pretvaraju u strastvenu mržnju. Ljubav ima svoj rok trajanja. Dugačka, bela haljina uvek se može pretvoriti u kratku u kojoj ćeš nekoj nesretnici poći na venčanje. Ti, konačno slobodna, ona pravomoćno osuđena.
Ali…Neto nam je rekao, postoji bezuslovna ljubav, postoji večna ljubav, postoji ljubav otporna na oluje, poplave, požare, potrese. Ljubav majke prema svojoj bebi. Bebine godine tu ne igraju nikakvu ulogu. Dok postojiš, ono što si rodila za tebe je beba. Bespomoćno stvorenje sme sve i sve mu je unapred oprošteno.
KĆERI DALA KUĆU I UNAJMILA STANČIĆ
Preterujem? Moja prijateljica je kćeri dala kuću pa sebi u sedamdesetoj unajmila stančić. Ovih je dana vlasnik tera na ulicu jer će garsonijeru prodati. Sama je kriva. Je li "kriva“? Što ako je ljubav između majke i njene mladunčadi nešto veće od života?
Druga prijateljica je sinu u kešu platila stan, kupila mu auto, plaća njegove režije, jedva preživljava. To radi za svoj duševni mir. Majka meri svoju sreću veličinom sreće svojih beba.
Ključno je pitanje, mogu li naše bebe biti sretne dok smo mi žive? Ili beskrajno sretne postanu tek kad s ovoga sveta ode davež iz koga se više ništa ne može izvući osim neplaćenog računa za, struju, vodu, uplatnicu za najam podstanarskog stana? Tu su i pogrebni troškovi. Bebe su najsretnije dok stoje na rubu majčinoga groba i jecaju u neverici.
Oragnizovala sam svoj pogreb. Platila sam čoveku da moju urnu odveze barkom na otvoreno more i prah istrese u dubinu. Do smrti me žderalo dete, nakon smrti će me gutati ribe. To će mi biti najbolja investicija u životu, oprostite, posle života. Jebote! Moje dete voli orade u pećnici koje nisu iz uzgoja. I nakon smrti ću biti jestiva?
UBIJA NA RATE
Što sam detetu dala, a nisam morala? Neću nabrajati, sve radimo isto. Da sam svoju bebu nakon srednje škole šutnula njoj bih pomogla, sebe uništila. Ljubav prema bebi ubija na rate.
Kad nam razmažena derišta od 10+, 20+, 30+, 40+, 50+… vrate onako kako svaki čovek vraća onome ko je prema njemu dobar, onda se čudimo.
Pomogle smo mesu našeg mesa. Može li ono biti govno? Gledale smo oko sebe, ništa nismo naučile. Meso našeg mesa može biti samo govno. O oproštajima se pišu knjige, snimaju filmovi i serije.
NIKAD TO NEĆE UČINITI
Svaka žena rađanjem deteta preko noći postaje glupača. To joj, kako godine prolaze, postaje sve jasnije. Uzalud. Je li to naučeno ponašanje? Ili smo mi mame samo glupe ribe koje ne mogu odoljeti crvu na udici?
Stisnula sam srce, prekinula otrovne igrice. Zašto bih sama sebi život pretvorila u pakao čekajući da mi unuk kaže hvala za poklonjeni mobilni telefon? Nikad to neće učiniti. On je meso mesa moga mesa. Krešo zna, kupovanje mobilnog moja je sreća. Imanje mobilnog kupljenog mojom lovom njegovo je pravo. Gotovo je. Svoje sam bebe skinula sa sise.
Ruku na srce, ko meni zaista treba? Imam Pepicu. Mačka ne pokazuje nikakav interes za ostavinsku raspravu. Dapače, nekako sam sigurna da mi želi dug i sretan život.
povezane vesti
