Ispovest samohrane majke prenosimo vam u celosti:
Sa istim planovima za život, sa uramljenim porodičnim fotografijama na zidu, sa iste dve – tri sede u kosi, sa planovima da za večeru ispeče pitu a da sutra bude musaka za ručak.
Takva ista kao ti, ona, je odlučila.
On je ok sa musakom, malecka isto voli, sve će biti ok, život je lep, pita hrskava. Ali eto, ona je odlučila da od sutra te musake bude samo za dvoje i da pita bude taman dovoljna za jedna velika i jedna majušna, tek propričala usta. Ona je odlučila, i tako je i bilo.
Ona, jedna velika, sa još jednom, malom.
Njih dve.
Probudile se tako u svetu namenjenom i skrojenom za 2+1.
Minimum.
I gle, čuda! Njih dve, kažu, nisu kompletne. Nisu dovoljne.
Ne može to tako, ti samostalna ženo!
Gde si pošla?
Dobar dan, dobar dan. Ja bih jednu porodičnu kartu za tu i tu. Kako ne može? Nisam porodica? Fali mi nešto? Neko? Ne razumem. Da, gospodine. Zamislite, mi smo porodica. Ona i ja. Da, gospodine, njoj je sada 7 godina. Da, “samo to” je moja porodica. Izvinite.
Dobar dan. Želela bih da otputujem na kraj sveta. Daa, znam da je divna ideja, i verujem da imate divnu ponudu za porodice sa malom decom. Dete do 12 godina gratis smeštaj? Jao, pa to je divno! Ne, nemam drugog odraslog. Da, ona ima manje od 12 godina. Kako mislite, žao vam je… pa rekli ste porodični popust… Da, gospodine. Samo “to” je moja porodica. Samo. Ništa, hvala Vam, razumem da ne možete da mi pomognete.
Dobar dan. Da, ja sam na redu. Jeste, zanima me taj kreditčić, taman da pokrpim rupe u budžetu i kupim njoj novi bicikl. Dobro će doći. Da, znam da primanja zadovoljavaju. Ne, nemam muža. Pa lepo, nemam. Auuuuuu? Šta vam znači to au? Ne, nemam nikog da stane iza mene ako “prigusti”. Ne, ne znam kolika je plata muža jer nemam muža. Javićete mi kad proverite? Za par dana? Aha. Ok. Razumem.
Da, jao hvala, jeste, baš je pametna. I brzo raste. Da, ne liči na mene. Na tatu liči, da. Nego, kažite mi, koliko je mesečna kirija za ovaj stan? Aha. Pa ok, odgovara mi. Lep je, taman za nas dve. Mislim da ćemo ga uzeti. Šta ti kažeš, dušo? Ne, samo nas dve. Tako je, samo nas dve bismo živele u stanu. Da, zaposlena sam, naravno. Ne, nemam “muškog”. Ipak ne bi ste izdavali? Zašto? Aha, hteli ste za porodicu… Izvinite, eto, samo ona i ja smo porodica. Samo nas dve… Ništa, prijatan dan…
Znaš, ti ne moraš nju da razumeš. Ne moraš ni da je sažaljevaš nešto (ona, štaviše, baš to i mrzi). Možeš, recimo, da ne pomisliš “sama je to tražila”.
Možeš da zamisliš, recimo, kolika je snaga potrebna da budeš dvočlana porodica.
Porodica koja se ne uklapa ni u jednu porodičnu ulaznicu, porodica koju neće staviti na flajer nekog fensi letovališta, porodica kojoj, ako pitaš svet, fali ona +1 osoba pa da letuje, zimuje, uđe u luna park.
Da se uklopi i ne štrči.
Ovako ništa.
Ovako se ne računa.
E, pa, izvini, svete. Same smo nas dve. I da… “samo to” je moja porodica… - piše Mirjana Dević Knežević za Lola magazin.
povezane vesti
