Šta čekate? Kad će beba? Je l’ radite na tome?
Ukoliko ova delikatna pitanja upućujete bliskoj osobi, nemojte, jer biste već trebali da znate. Ukoliko vam nije dovoljno bliska, apsolutno nemojte jer tim pitanjima zabadate nos u tuđu intimu.
Sigurna sam da ne želite da rasplačete nekoga takvim pitanjem, zato se ujedite za jezik pre nego što pitate tako nešto.
Osim toga, planiranje porodice je sasvim lična stvar, sve i da ne postoji problem, pitanje je nepristojno, iako verujem da ste ga postavili u najbezazlenijoj nameri.
Bitku koja jedan par iscrpljuje emotivno, fizički, finansijski. Bitku o kojoj se ne priča javno, koja je intimna, a na “Brdovitom Balkanu” i dalje pomalo sramotna. Baš o toj bici zvanoj "Vantelesna oplodnja", korisnica koja se na društvenom mreži Tviter predstavlja kao "Luna Lovegood" pričala je o svom iskustvu kroz koji je prošla.
-Da li znate kako izgleda postupak vantelesne oplodnje (VTO- IVF)? Da li znate kroz šta sve jedan par prolazi? Probaću da vam približim proces, sve njegove bolne tačke kroz kombinaciju mog ličnog i iskustva mojih prijateljica. Nije generalizacija, naravno.
- U većini slučajeva počne tako sto dvoje ljudi koji se vole odluče da žele da imaju decu. I kao većina parova počinju da imaju nezasštićen seks, opušteno, ako se desi - desi se. Onda počinju da više ili manje laički prate plodne dane i I planiraju seks u tim danima.
- Trud veliki se ulaže da i dalje taj seks izgleda kao spontani i da se seks ima radi obostranog užitka. I svaki mesec, kada se približi datum ciklusa se umišljaju simptomi (jer su slični sa PMS-om). Pa kad zakasni dan -dva kupuju testovi i sa nestrpljenjem piški na njih ujutro.
- A onda ciklus dođe i ona, onako usput, da ne on ne vidi koliko je to pogodilo kaže “ej, ipak sam dobila”. A on, isto tako glumeći da je sve ok doda “ma nema veze, volim te”. Za sve to vreme prijatelji oko njih dobijaju decu tako jednostavno, kao da je to ništa.
- I polako počinje da se razmišlja o traženju stručne pomoći. I tu pre svega treba prelomiti u glavi varijantu “nešto nije u redu i možda je do mene”. Tada otprlike počinje i pritisak okoline “mora da je do njega/ nje, kod nas u porodici toga nema”.
- Kreću lagano saveti i “saveti” i ona grozna grozna recenica “ma samo se opustite, pa će se desiti, moj rođak je tako i sad imaju troje dece”. Dodatni, nenamerni, nesvesni pritisak. Konačno odlaze kod doktora i krecu analize. Za nju masa, za njega spermogram i spermokultura”.
- A to uključuje masturbaciju u nekom wc-u ili maloj sobi (ako ima sreće) i uzimanje brisa sa vrha penisa što može biti jako bolno. Za nju je tu analiza hormona iz krvi pre svega, a onda i test opterećenja šećera, test na trombofilije, test na prohodnost jajnika... nikad kraja.
- Nekad se otkrije problem koji se leci, nekada sve izgleda ok, ali se ništa ne dešava. Onda dr prvo predloži neke manje invazivne metode npr. folikulometriju gde onda kad on da zeleno svetlo se trči kući na seks. Sve je teze odrzati spontanost, a pritisak okoline raste i raste.
- Nekada se sazna da zapravo ona ni nema ovulaciju svaki mesec, već svega 2-3 puta godišnje. Šok. Najčešće je sledeći korak inseminacija, gde se u nekim slučajevima njoj daje da pije određene hormone i na dan ovulacije joj se ušpricava partnerova sperma.
- Onda dolazi period čekanja da se vidi da li je bilo uspešno (mnogima uspe!). Opet se simptomi prate, ona radi test iz mokrace i pre nego je dr rekao iz ličnog nestrpljenja. I ipak im ni to ne uspe. Jednom, dva puta... osecaj krivice, nervoza, hormoni čine svoje...
- U međuvremenu mlađa rođaka dobija dete, ljudi vas “šaljivo” prozivaju, saveti i “saveti” na sve strane. Oni kao redovno imaju seks, sve kao spontano, a svaki dolazak ciklusa se na iglama dočekuje. “Sad ćete vi na moru”. Ništa se ne dešava. Sledi VTO.
- Ponavljaju se analize (troškovi ogromni ako se radi privatno, čekanje i komisije ako se radi državno), planiranje izlazaka sa posla, šta reci sefu, da li uzeti odmor ili bolovanje. Bira se klinika. One bolje su pretrpane, čeka se i umeju da se ponašaju kao na traci.
- Ona dobija terapiju gde nekih 7-10 dana treba da primi u stomak svaki dan 1-2 injekcije hormona. Neke to rade u ordinaciji, dosta njih kod kuće same ili muz pomaže, neke moraju na poslu. Ide se na folikulometriju opet, prati se broj folikula i njihova veličina, menja terapija.
- Jajnici počinju da budu veličine grejpfruta, mora da se pazi, ali ne sme ni da leži, hormoni je kidaju. Nervoza i napetost raste. Dolazi dan kada se izvlače jajne ćelije iz folikula i oplođuju partnerovom spremom. Strah i nada su tu.
- Ne nose svi folikuli jajne ćelije, niti su sve zrele. Stimulacija hormonima može da rezultira od 1-20 jajnih ćelija u jednom ciklusu (prirodno je samo 1 po ciklusu), što dovoljno govori o jačini hormona i udaru na telo. Neke završe sa hiperstimulacijom, sto moze biti opasno.
- Sledi ponovo čekanje da se vidi kako se ponašaju embrioni, da li se dobro dele, da li sve ide kako treba. 3-5 dan ih pozivaju da dodju u kliniku da joj vrate dobre embrione nazad. Vratiti 1 ili 2 ili 3 je opet odluka velika. 2 su veća šansa nego 1, 3 je ogroman rizik.
- U zavisnosti od slučaja do slučaja se donosi odluka. Ostatak, ako ga ima, se zamrzava. VTO sa zamrznutim embrionima bude i uspešniji. Sledi 12-15 najdužih dana u životu. Pokušavaju da ne misle o tome, ona ide ili ne ide na posao, svaki mali simptom tumače i brinu.
- Da li su grudi natekle ili ne, da li boli donji deo leđa ili ne... Konačno dolazi dan da se radi analiza BetaHCG hormona iz krvi. Prvi su ujutro u laboratoriji. Nervozni, ali se drže za ruke. A onda čekanje... i stiže rezultat da je beta ispod 1. Opet nije uspelo.
- Mnogima uspe iz prve. Opet mnogi parovi puknu u procesu od stresa i pritiska. Uspešnost je ~30% i svi se nadaju da su oni ti kojima će uspeti oz prvog. Sad treba javiti svima onima koji su znali da prolaze kroz VTO da im nije uspelo. I nekoliko puta proći kroz isti bol.
- Treba se vratiti “normalnom” životu. A sve boli. I treba odluciti da li ići opet i kad. Nekima treba (pre svega psihička) pauza od 3 meseca, nekima godina dana. Strah od ponovnog neuspeha je ogroman. U međuvremenu prijatelji dobijaju drugo dete, i oni se raduju sa njima.
- Ali više ne idu na rođendane u igraonice, već odu posle kući. Mama / sestra se rasplače od brige i želje, na shvatajući da tako samo utrljava so na ranu. Najbolja drugarica / drug bojažljivo saopštavaju da čekaju još jedno dete. Ceo život se organizuje prema “kad ćemo opet”.
- I opet sve isto. I sve znaju i ne znaju da li se zbog toga više ili manje plaše. Na kraju nekima uspe iz drugog, petog, osmog puta. Nekima ni nakon 10. Neki odustanu nakon prvog puta. Jer nije lako. Nimalo nije lako. Svaka priča je naravno različita, ovo je samo moj pokušaj da vam približim VTO.
Problem steriliteta, borba za potomstvo i vantelesna oplodnja su izuzetno delikatni problemi, koji zahtevaju specifičan pristup. Parovi koji se bore sa njima nose ogroman teret na svojim leđima i najmanje što možemo učiniti za njih je da ih dodatno ne opterećujemo.
