Ako ste bili na Ostrogu kod Svetog Vasilija, sigurno ste prisustvovali barem jednom čudu. Svako ko ode na to sveto mesto ima svoju priču koja je jednako moćna kao i sam svetac kojem se molimo.
Donosimo vam priču prema zapisu M. Vekovića:
"Čuda Vasilija Ostroškog nebrojana su, a ovo je jedno od takvih, kada je Sveti Vasilije zaustavio voz koji je kretao sa stanice.
Čim je dvoje ljudi oslobodilo kupe, lokomotiva se upalila i voz je krenuo prema Danilovgradu, a do tada – ni makac!
Bilo je leto 1982. godine. Pošli smo iz Sarajeva na poklonjenje velikom svetitelju, Svetom Vasiliju. Posle celivanja njegovih svetih moštiju, molitve i kraćeg zadržavanja u manastiru, spustimo se krivudavim, uskim puteljkom, dole niz ostroške strane.
Najzad, pomalo izgrebani od usputnih kupina i bagrema, stigosmo veseli na železničku stanicu Ostrog. Supruga sa desetogodišnjim Božidarom i osmogodišnjim Zarijom prva uđe na vrata vagona, ja polako krenuh za njima, kad iznenadno ispred mene stade kondukter.
- Vi iz Ostroga? - upita nekako poslovno hladno i zagonetno.
- Jesmo, hvala Bogu iz Ostroga i od Svetog Vasilija, slava mu i milost!
- Jeste li što uzeli odatle? - upita.
Dokaz da Sveti Vasilije Ostroški ne prašta uvrede: Ovako je kaznio nevernika!
Ja ostadoh nem pred ovako neočekivanim dočekom i čudnim pitanjem, pa i ja počeh zagonetno: "Ma, kako da nismo. Zar iko iz Ostorga ide prazan? Uzesmo i blagoslov od Svetog Vasilija. Poljubismo njegove svete ruke da nas mimoiđu nesreće i nevidime muke."
- Čuješ, čoveče, odole ga voz neće ni mrdnuti, dok mi ne kažeš, jeste li bez pitanja tamo, iz svetinje uzeli neku stvar da nosite doma? - to izgovori smrtno ozbiljnog lica.
Ja se naglo uozbiljih i rekoh mu:
- Sačuvaj Bože od takve pameti, da iz svetinje nešto otimamo ili krademo. Mi u svetinju nosimo poklone. Nama je porodična sreća i blagoslov sveca miliji od svih stvari na svetu.
On mi onda reče mnogo uljudnijim glasom: "Oprosti, morao sam te to pitati, malo pričekaj tu, pa čućeš i zašto".
Onda strča niz stepenice vagona, rukom mahnu prema mašinovođi ireče mu: "U redu je sve!"
I voz krenu. On me sad raspoloženije uze pod ruku i sa mnom uđe u kupe, naplati karte i poče priču:
- Pre dva dana nismo mogli da krenemo odavde sa ove stanice.
- A zašto to?!, potrudih se da smireno upitam.
- Ne dade nam Sveti Vasilije! Ništa se ne čudite, ali je ovo živa istina, što ja velim. Ovde na stanicu uđoše čovek i žena, imahu tu negde oko pedeset godina. Bili su u Ostrogu. Mašinovođa upali, da krene voz – ne može! On izađe iz lokomotive i zagleda mašinu sa svih strana, sve ispravno. Ona nepomična, ka kamen studeni, kao da je neka nevidljiva sila drži.
Katolkinja otišla na Ostrog da moli za zdravlje: Evo šta joj se tamo desilo!
Mašinovođa onda meni ljutito viknu: "Idi iz vagona u vagon i svi koji su bili u manastir Ostrog neka iziđu iz voza".
Kad u jednom vagonu to rekoh, neki stariji čovek me popreko pogleda pa reče: "Vala smo se mogli nadati svemu i svačemu u ovome vaktu, ali da će doći vreme da nam brane da idemo našem Svetom Vasiliju, e tome jadu se još nismo nadali. Ali ono što je Bog stvorio ljudi ne mogu uništiti.
"- Stari, tebi nisam ništa rekao, ti putuješ od Nikšića i idi dalje mirno, ne radi se o tome što ti misliš.
U susednom vagonu upitah isto i jedan čovek i žena rekoše u glas:
"Mi smo bili u Ostrogu!"
- Molim vas, uzmite svoje stvari i izađite iz voza - rekoh im ozbiljnim tonom. Bez pitanja, bez reči uzeše svoje putne torbe i izađoše. Čim iz voza izađoše, upali se lokomotiva i naš voz krenu prema Danilovgradu.
Sutra dan evo ti ga opet onaj čovek sa ženom na stanici, čekaju da uđu u naš voz.
- Nemojte opet, da zbog vas voz ne može da krene sa stanice.
- Neće, neće, mi smo bili grešni - rekoše oni.
- Mi smo bez znanja monaha uzeli bili jednu stvar iz Ostroga, kao za uspomenu mislili smo. Vratili smo je u manastir i zatražili oproštaj od Svetitelja i ispovedili se. Videli smo juče dobro kolika je cena greha. Ali, hvala Bogu i Svetom Vasiliju što su bili ovako blagi prema nama. Što nas nisu ošamarili teškom kaznom - govorili su lagano. Svaku su reč merili.
Oni me naučiše da slušam i verujem u čuda.
- E to su bili čestiti ljudi, kad su imali hrabrosti da lični greh javno priznaju - rekoh ja.
- Jeste, vala, čoveče, rekoše to i ponoviše tu priču pred punim vagonom naroda, od kojih su se mnogi u čudu krstili. Videli su kako je svetac branilac pravde i svog manastira.
I kondukter nastavi:
- Ono dvoje još i ovo rekoše: Sada smo dobro utvrdili koliko je Sveti Vasilije veliki i shvatili koliko je grešno i neoprostivo iz svetinje uzimati. Iz svetinje čovek mora da izađe samo čist, ispoveđen, mirne duše i čiste savesti, pomiren sa Bogom i ljudima - završi svoju priču kondukter rečima ono dvoje.
Iz ovoga istinitoga čuda dobar su nauk naučili i oni, a i mi, jer "savest je kao hiljadu svedoka“, kaže vizantijska poslovica. I tako, veliki Svetitelj, čija čudesa teku vekovima i u nedogled idu, ovim čudom daje odgovor na etičko pitanje – ne uzimaj tuđe".
Prema zapisu M. Vekovića
