"Žao mi je, u vašem STOMAKU više nema NIŠTA": Potresna ispovest žene kojoj je beba umrla u DEVETOM MESECU trudnoće

"Za sve vas koji želelite da znate Eleonorinu priču, evo je" - napisala je u svojoj objavi na Fejsbuku Natali Šolmajer. Njenu ispovest prenosimo u celosti. 

- Biće trenutaka kada će vaše dete vrištati i plakati svaki put kada pokušate da ga spustite. Ili će plakati čak i dok vam je u naručju, a vi ste učinili sve što ste mogli zamisliti da ga zabavite. Biće neprospavanih noći, menjanja nekoliko pelena za par minuta, desiće se da će vas pljunuti u kosu, popiškiti vam se na košulju i pokakiti u rukama da će vam doći da iskočite iz sopstvene kože. Svaki put kad se to dogodi, svaki put kada se osećate frustrirano i želite da pobegnete, zapamtite moju priču.

Moja slatka Eleanora rođena je mrtva 11. septembra. Na spavanje sam otišla 10. septembra. Pobudila sam se, a ona nije. Nisam mogla da nađem otkucaje srca na kućnom meraču bebinog pulsa. Znala sam. Samo sam znala. A opet, nisam htela da znam... Želela sam da se uverim da grešim, ali sam, nažalost, znala. Odmah smo krenuli u bolnicu, molili smo se čitavim putem do tamo. Probali su dopler - ništa. Pre nego što su mi stavili ultrazvučni štapić, prešli su mi slušalicom po stomaku da bi čuli otkucaje srce - ništa. Pomislila sam . : "Ovo se ne može dogoditi ... ovo je samo san ... ovo se ne može dogoditi ... Naći će nešto na ultrazvuku ... samo nešto". Ali to su bile samo nade, jer sam opet znala. Mogla sam reći da su i oni znali, ali niko ništa nije rekao dok Brajan, moj suprug, nije stigao tamo. 

- Oh, ultrazvučnom aparatu je ponekad potrebno neko vreme da se pokrene. 

- Mislim da nešto nije u redu sa štapićem ...

Konačno, Brajan je bio tamo, uradili su ultrazvuk i nastala je tišina dok su svi razmenjivali nervozne poglede. Konačno je jedan od njih zapravo rekao: "Zdravo Natali, ja sam doktor ____ (ne sećam se njenog imena). Žao mi je ... u vašem stomaku više nema ništa." Od tog trenutka stalno imam flešbekove. To je bolan osećaj potpunog gušenja i sećanje koje će me proganjati do kraja života.

U tom trenutku sam se osećala zarobljeno kao da se plafon bukvalno rušio na mene. Nisam mogla da dišem, plakala sam, vrištala, bacala stvari, povraćala... a onda je deo mene umro sa njom. Bila sam bespomoćna da bilo šta promenim. Moje telo je trebalo da je čuva, a umesto toga ubilo  je. Bila sam trudna 40 nedelja i 6 dana. Nekoliko sati kasnije, bila sam indukovana. Ponudili su mi epiduralnu, ali ja to nisam mogla da učinim. Želela sam da je osetim. Trebali su mi bol, agonija i jad da izbacim ono što sam osetila u svom srcu. To je bila najteža stvar koju sam ikada uradila. Ikad. Suočavanje sa nepodnošljivim kontrakcijama, vatrenim prstenom, kidanjem ... znajući da je sve to uzalud. Rodila sam beživotno dete. Na kraju ne bi bilo sreće koja bi mi pomogla da zaboravim bol. Bol, za razliku od moje devojčice, živeo bi večno. Konačno, nakon tih paklenih nekoliko sati truda, stavljena mi je na grudi - predivna, ali beživotna. Nisam imala razlog da očekujem taj prvi plač od nje. Umesto toga, ja sam jecala. Kroz suze sam je molila da se probudi: "Molim te, probudi se, devojčice ... molim te, probudi se. Zašto nećeš da plačeš sa mamom? Molim te, molim te, molim te ... samo se probudi." 

Printscreen/Facebook

Mogli smo da provedemo šest sati sa njom. Napravili smo stotine fotografija. Kupala sam je, češljala je po kosi, držala je, ljubila i govorila joj koliko je volim. I izvinjavala sam se iznova što sam je izneverila. Oh, kako sam izneverila svoju prelepu devojčicu. Oko 23:30 oprostili smo se. Dok sam stajala nad njom i provela poslednjih nekoliko minuta s njom, krv mi se slevala niz noge i na pod. Nije me bilo briga - moja materica je plakala. Sve u vezi mene je plakalo. Slomio me je to što sam ih gledala kako je odvoze od mene. Moj život se tu i tamo završio. Oterali su me iz bolnice, a ja sam čitav put vrištala i jecala. U ponedeljak je bila sahrana i morali smo ponovo da prođemo kroz celu stvar. Videvši je poslednji put (noge su mi na prvi pogled odale ispod mene), pevala sam joj, dodirivala njeno hladno, beživotno lice, govorila joj koliko je volimo. Bila je to mala, intimna ceremonija - ukupno 9 ljudi. Samo uža porodica. Svi smo je naizmenično blagosiljali. Još jednom smo se oprostili. Moj suprug i ja smo proveli poslednji trenutak sa njom, samo nas troje. Kad smo se vraćali sa sahrane, misli su me vratile dan našeg venčanja dok smo šetali nasmejani. Sećanje je bilo tako okrutno suprotstavljanje trenutnoj stvarnosti. 

Printscreen/Facebook

Ovo je bila noćna mora, ovo je bilo morbidno, ovo je bilo pogrešno. Sve u vezi s tim bilo je pogrešno. Još uvek mogu da vidim tu sićušnu kutiju ogrnutu belom tkaninom koja je držala njeno sićušno telo. Morala sam da je ostavim tamo u onoj hladnoj, praznoj sobi. To je mora koja se jednostavno neće završiti. Govorim sve to da bih rekao ovo: moja materica, moje srce i moje ruke su prazne.

Printscreen/Facebook

 

Biće toliko vas koji ćete imati bebe koje će plakati svaki put kada pokušate da ih spustite. Ili će plakati bez razloga čak i ako ih držite i nahranite, podrignete, promenite... sve. I neizbežno ćete i vi plakati, jer ćete se osećati tako bespomoćno i tako frustrirano i tako bezveze, i poželećete da vrištite: "Zašto ne prestaneš da plačeš?!" Bićete iscrpljeni i ljuti i siti, a sve što ćete želeti na ovom svetu je samo malo vremena za sebe da biste mogli da spavate ili se istuširate ili jedete šta god. Ja neću imati tu mogućnosti. Zato vas molim da zapamtite, dok ste budni u 3 ujutro jer imate bebu u naručju koja vas drži tako budnom, ja sam ustala u 3 ujutro jer je više nemam. I dala bih sve na ovom svetu da me beba pljuje po meni, da ima grčeve tokom čitavog dana i noći, da vrišti, da mi ne dozvoli da je spustim, da mi pukne bradavice od dojenja, da me drži celu noć. Umesto toga, još uvek imam zašivenu donju regiju, bolno nabrekle grudi iz kojih beba neće sisati, mlohav stomak, praznu matericu i krv koja će iz mene poteći po ko zna koliko nedelja. Kao da njena smrt i rođenje nisu bili dovoljno traumatični, još mnogo dana kasnije moram da živim sa fizičkim posledicama. Molite se za svoje dete jer je zdravo i živo. I ako biste hteli, izmolite molitvu za mene i sve majke kojima su prerano oduzeta deca. Pomolite se za moju slatku, slatku Eleanoru koja nikada nije upoznala život izvan moje materice.