Mišel Dasan je žena koja je preživela pad aviona.
- Moje detinjstvo je bilo savršeno. Rođena sam i odrasla u Nju Džersiju, u slatkoj kući okružena porodicom. Za moj šesti rođendan mama je organizovala proslavu sa Pokahontas temom i to je moje poslednje lepo sećanje na porodicu. Mesec dana kasnije, u decembru 1995. godine, trebalo je da prvi put otputujemo u Kolumbiju. Bila sam uzbuđena, jer je to bio moj prvi let, a i zbog familije koju ću uskoro upoznati. - Priča Mišel
Na putu do aerodroma doživeli su nezgodu, ali su ipak stigli na vrijeme da se ukrcaju u avion.
– Posle poletanja, počela sam da se svađam sa bratom, jer sam želela da sedim do prozora. Pobedila sam i on se naljutio i otišao da sedne sa druge strane prolaza, pored našeg rođaka. Poslije toga se ne sjećam ničega, sve do buđenja sledećeg jutra. Moj tata se seća još nečega – avion se jako tresao, svetla su se ugasila, a ljudi počeli da vrište – priča Mišel u vidu svoje ispovesti.
Avion u kojem je bila porodica Dasan srušio se u blizini Buge u Kolumbiji. Kada se probudila, Mišel je bila nepodnošljivo žedna, zapomagala je na španskom, a njen tata je pokušavao da je izvuče iz olupine.
– Bila sam u ogromnim bolovima i nisam mogla da se pomerim. Tada nisam znala da sam bila do pojasa zakopana pod zemljom čitavih 13 sati. Pretpostavljam da su mi se u padu noge samo zabile u zemlju. Mislim da me je gornji deo, koji je bio iznad površine spasio, jer su drugi putnici brzo umirali od hipotermije – priseća se Mišel.
Kada ih je spasilački tim na čelu sa bolničarima pronašao, napravili su improvizovana nosila od delova olupine aviona. Odneli su preživele niz planinu do heliodroma, a Mišel je potom prebačena u bolnicu.
– Kad sam stigla, tamo je vladao haos. Samo sam želela svoju mamu, da bude tu i da me drži za ruku. Bila sam uplašena, a niko mi nije govorio gdje je ona. Stalno sam pitala za svoju porodicu i svi su mi govorili da su tata, mama i brat na putu i da se brzo vraćaju. Na kraju, saznala sam gorku istinu – moja mama, brat i rođak koji je putovao sa nama bili su na nebu, a tata i ja smo dvoje od četvoro preživjelih putnika sa leta na kojem je bilo 155 ljudi. Nisam išla na sahranu, jer sam se oporavljala od povreda. Osećam krivicu, jer da nisam zamolila brata da se pomeri sa sedišta, možda bi i dalje bio živ – kaže Mišel.
Nakon što je napustila bolnicu, otišla je u kuću svog rođaka u Kolumbiji, a noćne more koje je sanjala svako veče, tatino prisustvo nije uspevalo da ublaži.
– Tada sam bila u invalidskim kolicima i nekoliko godina nisam mogla da hodam bez proteza. Doktori su tati rekli da nikada više neću hodati. Po povratku kući, škola mi je teško išla i samo sam plakala. Traume, ali i svoje noge sam uspela da savladam. Rečeno nam je da se avion srušio zbog krivice pilota i ja u to nisam posumnjala ni sekundu, dok nisam upoznala Tristana Lorejna, pilota i filmskog režisera, koji je imao dokaze o greškama u tipu aviona kojim smo leteli. Nesreća me je učinila osobom kakva sam danas, ništa ne uzimam zdravo za gotovo i prazninu u meni konačno je popunila moja kćerka – zaključuje Mišel, žena koja je preživjela avionsku nesreću.
