Koliko god da su sastojci dobri, domaća supa često ispadne mutna, teška i bez onog „pravog“ ukusa kakav pamtimo iz detinjstva. Mnogi misle da je problem u mesu ili u šerpi, ali istina je mnogo jednostavnija – greška se pravi u prvih deset minuta kuvanja.

Naše bake su to dobro znale. Supa se nije kuvala „na brzinu“, niti se odmah pojačavala vatra. Upravo suprotno.

Gde svi greše?

Najčešća greška je jaka vatra na početku. Kada se supa naglo zagreje i provri, belančevine iz mesa i kostiju se razbijaju po tečnosti i mutne je. Tada nema tog trika koji će supu potpuno izbistriti.

Baka bi rekla: „Supa mora da se zagreva polako, kao što se i čovek budi – bez šoka.“

Kako su to radile bake

Prvo i najvažnije: hladna voda. Meso i kosti se uvek stavljaju u hladnu vodu, nikada u toplu. Zatim se lonac stavlja na tihu vatru i ostavlja se da se polako zagreva.

Kada se na površini pojavi prva pena, ona se pažljivo skida kašikom. To se radi bez žurbe, dok supa još nije provrela. Tek posle toga se dodaje povrće i začini.

Drugo važno pravilo: supa ne sme jako da ključa. Ona treba samo lagano da „krčka“. Tako ostaje bistra, lagana i puna ukusa.

Zašto je bakin način uvek uspevao?

Jer se supa kuvala sa strpljenjem. Nije se mešala stalno, nije se „popravljala“ i nije se forsirala. Tiha vatra i vreme su radili svoje.

Rezultat je bila bistra supa zlatne boje, koju možete da pijete i sutradan – bez težine u stomaku.

Nekada nije bilo tajni, samo pravila koja se poštuju. I zato su bakine supe uvek bile savršene.