Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon.
O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje.
Inteligencija nije nasledna, nasleđuje se samo potencijal kojeg treba aktivirati, a u tom smislu je najvažnija rana stimulacija u prvim godinama života deteta, dok najveći uticaj na njega imaju upravo roditelji, kaže doktor.
On smatra da su glavni krivci za dečju ljutnju i razmaženost roditelji koji su mu dozvolili i dali sve, a kao najveću grešku naveo je prezaštićenost.
- Naravno, roditelji to rade iz najveće ljubavi, ali morate znati granicu između zaštite i prezaštićenosti - rekao je dr Rajović u intervjuu za Radiosarajevo.ba, inače jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije u deca. Ističe da je najvažnije da im roditelji omoguće da se normalno razvijaju, te da moraju suzbiti strepnju koja dovodi do preterane zaštite naslednika.
- Dete kao biološki organizam mora da se razvija, da izađe na kišu, vetar i sunce, pa i da padne, možda odera laktove i kolena. Međutim, imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo je to prezaštićenost i to je ono što koči razvoj deteta“. Posebno podvlači da roditelj jednostavno ne razvija biološki potencijal deteta.
- Živa bića koja se ne kreću su biljke, nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravno hodanje i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Iz fiziologije znamo da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je osnovni posao deteta. Tako da se kreće i u tom pokretu padne i povredi se i nauči da se uhvati kada padne. Sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, gde deca padaju kao daska, jer im mozak ranije nije naučio da se kreću.
Tanka je linija između zaštite i prezaštite
- Edukacija roditelja je veoma važna. I danas, kada pitam roditelje koliko je važna genetika, a koliko je okruženje važno za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da roditelji koji su veoma inteligentni imaju sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi u kojoj niko sa njim ne komunicira. Hoće li taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Ne, to dete će biti mentalno retardirano.
Ovde vidimo da je životna sredina skoro 100 odsto važna. Onda se često pitamo šta je sa genetikom. A genetika je 100 odsto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od sredine. Kao jedan od vodećih problema navodi preteranu upotrebu računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su sve to važna pomagala, ali ako postoje ograničenja. Mnogi roditelji, kada su preumorni, zabrinuti ili imaju hitna posla, daju detetu tablet ili mobilni telefon na nekoliko sati. Do trenutka kada se kontroliše upotreba pomagala – u redu je, ali sve što je suprotno tome naneće veliku štetu, upozorava Rajović.
Doktor Rajović objašnjava koliko je važno da roditelji znaju šta je dobro, a šta nije dobro i zašto, kao i kako da pomognemo detetu tamo gde smo pogrešili.
- Kinezi bi rekli da greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da pravi greške na svom detetu. Najbolje je da se obrazujete i da ne dođete u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško ispravljaju. Glavni posao deteta treba da bude igra. Naime, česta pojava je primoravanje dece da idu u muzičke škole, u različite sportove i da istovremeno uče jezike. U tom slučaju ostaje premalo ili nimalo vremena za igru, što nije dobro. Ne smemo, kaže dr Rajović, terati decu da idu sa aktivnosti na aktivnost ili im, pak, davati kompjuter da se igraju koliko žele.
– Kompjuter nije igra, kompjuter je beneficija i ne može da zameni roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo - to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da učini dete što srećnijim i okretnijim. Vreme koje roditelji provode sa svojim detetom je nezamenljivo.
Kada dete prohoda, dete je srećno, ali je to neizmerna sreća i za roditelje, slična je situacija i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. Sve ovo raduje dete, ali istovremeno i nas raduje. To je vreme koje vrlo brzo prolazi. Znam da svi dolazimo sa posla umorni, dete nam skače na glavu, ali shvatite da roditelja ne može da zameni tablet i mobilni telefon.
Šta dovodi do razmaženog deteta?
Odsustvo pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženja dece. A pravila i granice postavlja roditelj, bilo da se radi o klikerima, sličicama ili kockama. Dogovorite se u startu i držite se dogovora, savetuje dr Ranko.
- Sigurno ste doživeli da vaše dete traži da mu nešto kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se stalno ponavlja, pa dete nauči da plače i dobije ono što želi. To se ne sme desiti. Na primer, rekao sam na jednom predavanju da su klikeri dobri. I roditelji su odmah kupili detetu 100 klikera za vikend, baka je došla sutra i kupila još 100. E, nije to više igra. Pošto sutra dete dođe u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže da ne može, ali posle izvesnog vremena popušta. Pola sata kasnije dete vidi druge klikere i ponovo pita mamu, ali sada, na majčino negodovanje, počinje da plače i da vrišti. Majka ne može da sluša od stida i ponovo popušta. U toj situaciji problem je roditelj, a ne dete."
Zašto dolazi do izliva besa?
Dete koje nema drugog načina da reši problem rešava ga plačem ili napadima besa. Najčešće su to razmažena deca koja žele sve i žele odmah. I u ovom slučaju, postavljanje granica je važno.
- Pre svega, pomenuo bih veliki problem današnjice - to su utakmice. Veliki broj dece sedi i igra se satima. Tada se dešava da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina za svaki pređeni nivo, zatim endorfina, pa dopamina. To je kao dete koje se drogira.
Kada dete napusti virtuelni svet, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nam biološki ne pripada. A dete se ne snalazi u stvarnom svetu. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i počinju problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Moraju se postaviti granice, jer je bolje sprečiti nego lečiti. Cilj obrazovanja, smatra dr Rajović, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj sa načinom učenja i obrazovanja u bivšoj Jugoslaviji.
"Na teritoriji bivše Jugoslavije ima dosta dece sa smetnjama u razvoju. Nastavnici ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafije, diskalkulije. Na redu su obrazovne ustanove i država - zaključio je dr Rajović.
