"Mali glas u vašoj glavi" može biti vaš najgori kritičar i najveći pristalica. Poznato je da vam pomaže u da idete kroz život, daje savete, uvežbava teške razgovore i čak vas podseća da pesto stavite na listu namirnica.
Ali da li svako ima unutrašnji monolog? Dugo se pretpostavljalo da je unutrašnji glas jednostavno bio deo čoveka. Ali ispostavilo se da to nije slučaj - ne obrađuju svi život rečima i rečenicama.
- Pod unutrašnjim monologom podrazumevamo da možemo da imamo privatni govor koji je upućen sebi i koji se izvodi bez ikakve artikulacije ili zvuka - rekla je Helene Lovenbruk, viši istraživač neurolingvistike i šef tima u Laboratoriji za psihologiju i neurokogniciju pri CNRS, nacionalni francuski istraživački institut.
- Istinskim unutrašnjim govorom gotovo da "čujete" svoj unutrašnji glas - rekla je za Live Science.
Svesni ste njenog tona i intonacije. Na primer, glas može "zvučati" besno ili zabrinuto. Istraživanja su pokazala da deca od 5 do 7 godina mogu da koriste unutrašnji glas, a neka istraživanja sugerišu da deca mogu da koriste neki oblik unutrašnje fonetike već u dobi od 18 do 21 meseca.
Istraživanje Helene bavi se unutrašnjim monolozima u tri dimenzije, prema studiji iz 2019. koju su ona i kolege objavile u časopisu "Psihologija" . Prva je dijaloška. Ljudi mogu imati tako složen unutrašnji govor, raspravlja se o tome da li je tačno da unutrašnji govor nazivaju monologom. Dakle, prva dimenzija meri da li razmišljate u monologu ili dijalogu. Monolog se dešava kada pomislite u sebi nešto poput: "Moram da kupim hleb". Ali drugi put, kada razmišljate, možete se zabaviti i uključiti nekoliko gledišta - poput razgovora, dijaloga.
Druga dimenzija je kondenzacija, mera koliko je vaš unutrašnji govor opširan. Ponekad razmišljate rečima ili fragmentima. Ali u drugim slučajevima, na primer kada se pripremate za razgovor ili prezentaciju, verovatno razmišljate celim rečenicama i pasusima.
Treća dimenzija je intencionalnost. Da li se namerno bavite unutrašnjim govorom? Iz razloga koje ne znamo, ponekad vam unutrašnji govor može jednostavno doći ili se prebaciti na sasvim slučajne i naizgled nepovezane teme.
- Ali dugogodišnja nesuglasica u proučavanju unutrašnjeg govora bila je činjenica da su ljudi tokom studija izražavali svoje misli rečima - rekla je Helena, čak iako nisu baš razmišljali rečima.
Ova dugogodišnja pretpostavka da se svi ljudi oslanjaju na unutrašnji glas prvi put je izazvana krajem 1990-ih, velikim delom istraživanjem koje je vodio Rasel Hurlburt, psiholog sa Univerziteta u Nevadi u Las Vegasu. Rasel je proučavao unutrašnji govor učesnika tražeći od njih da nose biper. Kad god bi uređaj zapištao, morali su da zapišu šta misle ili doživljavaju u svom umu neposredno pre zvuka. Na kraju dana, sastali su se sa istraživačem kako bi razmotrili njihove odgovore.
- Jedan učesnik je zapisao: "Moram da kupim hleb". Tada bi istraživač pitao da li su to zapravo mislili Ili ste mislili "hleb"? Ili ste bili gladni ili je u stomaku bilo senzacija? - objasnio je Rasel.
- Sa svakim sastankom sa istraživačem, učesnici su postajali bolji u artikulisanju svojih istinskih misli - reko je on.
- Na kraju, ova metodologija je otkrila da su neki ljudi imali unutrašnji govor svaki put kada je uređaj zapištao, gotovo kao da im je "radio u glavi" - dodala je i Helena. Ali drugi su imali manje unutrašnjeg govora nego obično, a neki uopšte nisu imali unutrašnji govor. Doživljavali su slike, senzacije i emocije, ali ne i glas ili reči.
- Nedostatak unutrašnjeg monologa povezan je sa stanjem koje se naziva aphantasia - ponekad zvano "slepilo umskog oka". Ljudi koji doživljavaju aphantasju ne doživljavaju vizuelizacije u svom umu; ne mogu mentalno da zamisle svoju spavaću sobu ili majčino lice. Mnogo puta oni koji ne doživljavaju vizuelizacije nemaju ni jasan unutrašnji govor - primetila je Helena.
- Aphantasia i nedostatak unutrašnjeg glasa nisu nužno loši. Ali bolje razumevanje unutrašnjeg govora i širokog spektra misaonih procesa koje ljudi doživljavaju mogli bi biti posebno važni "za metode učenja i obrazovanje uopšte" . dodala je Helena.
- Do sada su vrste unutrašnjeg govora i iskustva koje deca mogu imati i resursi koji će im možda trebati da nauče verovatno bili znatno potcenjeni - rekla je ona.
