Lepa i šarmantna voditeljka i novinarka Gordana Stijačić obasja nas svojim širokim osmehom i pozitivnom energijom, bilo da nam poželi „dobro jutro“ u Jutarnjem programu ili u Dnevniku na RTS1. Goca, kako je prijatelji zovu, bila je reporter, novinar kulturne redakcije, autor nekoliko emisija redakcije Aktuelnosti, prezenter vremenske prognoze, vodila je i nekoliko emisija Slagalice. Osim što je poznato televizijsko lice, ona i glumi, slika, piše poeziju za decu. O svojim interesovanjima i poslu, pričala je za TV dodatak dnevnih novina Alo.
Da li se sećate prvog pojavljivanja na televiziji?
- Moj prvi nastup na televiziji je bio kada sam bila dete, jer sam se kao predškolac bavila plesom i glumom, pa smo kao članovi tadašnjeg Doma pionira statirali u filmovima i serijama. Sećam se da smo na Košutnjaku snimali tačku povodom proslave praznika 29. novembar i bila sam fascinirana reflektorima i kamerama. To je bila ljubav na prvi pogled koja i danas traje.
Foto: Nikola Ristić
Vodite Jutarnji program i ustajete rano. Da li imate neki ritual koji ne preskačete?
- Najčešće tokom sedmice ustanem pre četiri sata ujutru. U televiziji sam nešto pre pet i od tog trenutka počinje efektivan rad svih nas koji radimo kao ranoranioci u Jutarnjem programu. S obzirom na to da ima mnogo posla u tih sat vremena pre početka petosatne emisije, rad zahteva rutinu i brzinu. Rutinu koju ne preskačem ujutru je priprema u šminkernici, kao i ponovno pregledavanje svih pripremljenih informacija za emisiju. Ako je sve u redu, onda može kafica na miru da se popije i malo porazgovara sa kolegama.
U emisiji ste slušali razne priče. Kada vam je bilo najteže, a koji trenuci su bili najlepši?
- Više puta mi je bila knedla u grlu dok sam vodila program. Ponekad nije lako sakriti emociju, strah i nevericu, pogotovo kada se dogode zastrašujuće stvari, kao što su zemljotresi, ubistva ili podsećanja na neke tragične događaje. Suze nisam uspela da sakrijem kada smo se na godišnjicu bombardovanja RTS setili stradalih kolega. Kada se masakr desio u OŠ „Vladislav Ribnikar“, svi smo u programu bili uplašeni i užasnuti, to su najteži trenuci našeg posla. Najlepši su kada naši sportisti pobeđuju u svetu, te onda ne krijemo radost. Suze radosnice su mi krenule kada se 1. januara ujutru u Jutarnji dnevnik uključila koleginica Ana Stamenković, držeći upravo rođene bebe, dečaka i devojčicu, i prenoseći sreću roditelja i lekara i na nas u studiju.
Foto: Nikola Ristić
Glumili ste u tri filma u produkciji RTS o srpskim kompozitorima. Kako je došlo do toga?
- Na poziv reditelja Ilije Gajice, dobila sam malu ulogu u filmu o kompozitoru Stevanu Hristiću „Legenda o grlici". Sudeći po pozivima koji su usledili za naredne uloge, dobro sam se snašla kao glumica. U „Upoznajte Kornelija" igrala sam cvećarku, u „Slavenskom" čak dve uloge, policajku i partizanku. Gluma i voditeljski posao imaju mnogo zajedničkog, pa ne treba da čudi što se mnogi glumci dobro snađu u ulozi voditelja, a i voditelji zauzmu mesto pored glumaca u nekom kadru.
Imate dvoje dece, ćerku Milicu i sina Mihajla. Da li ste stroga mama?
- Popustljiva, pa stroga, pa tako ukrug 24 sata dnevno. Moja deca ne kažu da sam stroga, iako ja mislim da ponekad jesam. U svakom slučaju, najbolji smo prijatelji.
Imate nekoliko hobija. Šta sve stvarate u slobodno vreme?
- Uvek sam imala mnogo hobija. Ta navika iz detinjstva ostala je do danas, a ja se nadam da sam to prenela i na decu. Bolje je da se bavimo hobijima nego da ogovaramo, spletkarimo ili, ne daj bože, padamo u depresiju. Poslednjih godina moju pažnju u slobodno vreme zaokuplja slikanje i pisanje poezije za decu. To je moj beg od stvarnosti u neki lepši svet.
Objavili ste dve zbirke pesama za decu. Gde pronalazite inspiraciju?
- U pesničku avanturu sam krenula stidljivo i polako, osluškujući publiku i njihove reakcije. Tek kada sam bila sigurna da im se pesme dopadaju, prihvatila sam učešće na promocijama i festivalima. Najlepša i najbolja inspiracija su sama deca i njihova čista i plemenita duša, oni su večita inspiracija da budemo bolji i radimo lepe stvari zbog njih.
Foto: Nikola Ristić
Koju svoju osobinu najviše volite, a koju biste promenili?
- Emotivnost je osobina koju najviše cenim kod sebe, ali ponekad mi se čini da bih lakše kroz život išla bez nje. Emotivnost nas tera da budemo pravedni, pošteni, da mislimo na druge, a ne samo na sebe, da podelimo brigu i muku s drugim ljudima. To je lepa osobina koja budi odgovornost i tera nas da podnosimo teret, ali ujedno stvara i osećaj frustracije, pa je potrebno da preispitamo sopstvene mogućnosti. Ipak, bez emotivnosti nema ni umetnosti niti mogućnosti da se bavimo njome, pa je treba posmatrati kao božji dar.
Kako provodite jutra kada ne radite?
- Pišem, slikam, čitam, družim se sa decom, roditeljima, prijateljima. Pravim planove, maštam, maštam, maštam...
Da li je lepota danas prednost ili mana?
- Lepota će spasti svet, rekao je Dostojevski, a ja sam uverena da je mislio na lepotu duše. Živimo u vremenu kada je fizička lepota svima dostupna i kada nije problem da se fizički izgled menja kod plastičnih hirurga često. Tako da mi se čini da se lepota odnosi sve više na dušu, ponašanje, karakter i ljubav. Volela bih da dođe vreme kada će dobrota i lepota biti sinonimi, pa kada vidimo da je neko pošten, učtiv, kulturan i dobronameran, kažemo to je lep čovek.
Bonus video:
Možda vas zanima…
povezane vesti
