Osam hemioterapija, potom operacija i 30 zračenja, pretežak je proces koji je prošla Danka iz Gradiške koja je prebolela karcinom dojke. Ono što ovu proču čini još težom jeste što se lavica uz tešku bolest nosila i s nasilnim suprugom koji joj je u najtežim trenucima okrenuo leđa. Svoju priču podelila je na portalu nismosame.com, stranici za podršku ženama koje su pobedile malignu bolest ili se leče od nje.
U nastavku prenosimo u celosti Dankinu proču:
Zovem se Danka, rođena sam 1978. u Zenici, odakle sam za vreme rata s roditeljima i sestrom izbegla u Gradišku na Savi. Udala sam se sa 28 godina i rodila sina, no zbog nesređenih poorodičnih odnosa brak se raspao nakon godinu dana pa sam se vratila roditeljima.
U njihovom domu pronašla sam potrebnu sigurnost. To je život: padaš, ustaješ i ideš dalje. Živela sam normalan život sa svojim sinom i roditeljima. A onda sam nakon deset godina upoznala razvedenog muškarca s kojim sam započela vezu. Odlučili smo se na zajednički život. Nakon četiri godine veze ostala sam trudna. Imala sam tada 41 godinu i bila sam presretna. Oboje smo bili presretni, jako smo želeli bebu. Kad se beba rodila, vrlo sam brzo morala prekinuti dojenje zbog nedostatka mleka, a kad je imala četiri meseca napipala sam kvržicu na desnoj dojci. Odmah sam se javila doktoru. Nalaz je pokazao da je u pitanju hormonski progresivan karcinom, uhvaćen na samom početku.
Printscreen/Facebook
Kao i za svaku ženu, i za mene je to bio veliki šok.
Sledilo je osam hemioterapija, potom operacija i 30 zračenja.
Sve sam to prošla gotovo sama, uz malu aktivnu bebu i starijeg sina. Kad sam saznala dijagnozu, suprug mi je odjednom okrenuo leđa. Čak me i udario nakon druge terapije. Situacija je postala neizdrživa pa sam pokupila decu i i vratila se roditeljima. Stalno sam sebi govorila: ako sam pobedila rak, pobediću i ovo. Opet sam pala i ustala, sada jača neko ikad pre.
Danas radim u jednoj apoteci i imam veliku podršku poslodavaca, divnih ljudi koji su mi puno pomogli, uz moje roditelje i sestru koja je svaki trenutak bila uz mene. Koja i sad strahuje za mene.
nismosame
Moje je lečenje potpuno završilo u junu ove godine. Osećam se zdravo, kao da sam ponovno rođena. Smejem se, pevam, plešem… svaki dan!
Smatram da je moj život božji put koji sam morala proći i da moj slučaj nije toliko strašan, jer ima i gorih.
Najvažnije je od svega da sam dobila novu priliku za život. Nadam se da mi se bolest više nikada neće vratiti.
Volela bih da moje iskustvo pomogne drugim ženama, i da im put kroz bolest učini lakšim, ispričala je Danka za portal nismosame.com.
