Dete na sahrani i težak razgovor o smrti
- To neće biti prvi put da voljena osoba umre - počinje Monika, koja o svom majčinskom iskustvu priča na svom blogu. Tamo je, između ostalog, opisala uspomene na navikavanje svoje male dece na smrt, sa kojima su se susreli na bakinoj sahrani.
- Arti je plakao. Mala, samo dve godine stara Kinia, nije znala šta se dešava, pa smo je čvrsto zagrlili. Međutim, ne pamti ništa o ovom događaju. Arti samo povremeno pominje, ali osobu koja je bila baka, a ne da je bio na sahrani. Zahvaljujući njegovom prisustvu na sahrani, pokazali smo mu da su smrt i tuga iskustvo s kojima će morati da se suoči i s kojima će nositi, ne sam, već s nama. Je li dobro što je tada bila mala Kinia? Sve zavisi od deteta. Deca mlađa od 3 godine mogu se osećati emocionalno i fizički preplavljena ovim događajima - piše Monika.
Ponekad nam se čini da dete nije svesno da je na sahrani. Da li sin ili ćerka, na pitanje da li žele da učestvuju u poslednjem ispraćaju, znaju na koje pitanje odgovaraju?
Psiholog Patricja Artovicz objašnjava: - Deca razumeju mnogo više nego što mi mislimo. Čak i najmanja, iako to obrađuju na svoj način. Čak i ako im nešto sakrijemo, osetiće da nešto nije u redu. Ako ne objasnimo celu situaciju, dete uopšte neće znati na šta mislimo. Ono zna onoliko koliko je uspelo da nauči - uglavnom od svojih roditelja.
Monika je svojim razmišljanjima o saopštavanju teških tema deci dodala da o tome treba direktno govoriti.
- Smrt nije san ni odlazak. Kada govorite na ovaj način, dete će se plašiti da zaspi ili će pogrešno protumačiti udaljenost. "Odlazak u raj" nemojte ni to da govorite. Bolje da počnem konkretno: prabaka je umrla .
Dilema, dakle, ne bi trebalo da bude oko toga da li dete odvesti na sahranu, već kako ga pravilno pripremiti za to.
Kako pamtite svoju prvu sahranu?
Nismo mi roditelji koji se suočavaju sa teškim pitanjima. Većina odraslih ima svoje sećanje na sahrane iz detinjstva. Neki možda nisu naišli na smrt voljene osobe, ali su slušali porodicu dok su međusobno razgovarali o smrti. To nije tema koju je lako pokrenuti u svakodnevnom životu kod kuće. Takođe se može dogoditi da smo pre nego što su nam roditelji rekli o umiranju, i sami postali odrasli.
Kako se sećamo svojih prvih pogrebnih iskustava?
Emilija, 28 godina: kada sam imala 7 godina, u dnevnik sam zapisala „danas sam bila na sahrani i nikada nisam bila na sahrani i to je bila sahrana mog pradede“. Ne sećam se ničega drugog, nikakvih emocija, nisam baš razumela šta se dešava. Upravo sam saznala da postoji nešto poput sahrane. Događaj mi je tada bio nov, pa ga vredi zapamtiti i primetiti. U dnevniku je bilo važnih trenutaka, ali nikada neprijatnih. Godinu dana kasnije nije bilo unosa o dedinoj smrti. Bilo je to tako čudno i teško iskustvo.
Anja, 27: kad sam imala 9 godina, umro mi je deda. Imao je rak pluća. Jednog dana sam se igrala u komšijinoj kući kada je tata došao i rekao da moramo ići kući jer mi je deda preminuo. Sećam se svoje reakcije i nikada to neću zaboraviti: „to nije tačno, šalite se, ismevate me“. Ne znam zašto, ali to je bilo vrlo snažno poricanje ove vesti, iako je moj deda dugo bio bolestan i njegovo stanje se samo pogoršavalo, pa su svi znali da će se to na kraju dogoditi. Ovo je moje sećanje.
Magdalena, 27 godina: Oprostila sam se od dede sa 7 godina. Zajedno sa mojim mlađim bratom i rođacima, bili smo veoma bliski s njim pre nego što je umro. Naučio nas je mnogim stvarima - od prirode i ratne istorije do jednostavnih „uradi sam“. Mislim da nam je tada bio najbliža osoba, osim roditelja.
Niko od nas nije plakao na sahrani. Nisam bila tužna iako sam shvatila šta se dogodilo. Sahrana je održana na seoskom groblju u maloj crkvi. Ulazili smo u male grupe da se oprostimo od dede u otvorenom kovčegu. Kad sam videla njegove plavo-ljubičaste uši i usne, još uvek nisam plakala. Najčudnije je bilo to što sam, zajedno sa drugom decom, počela da se smejem i skačem po kovčegu. Ne znam da li je to bila reakcija na stres ili je to zaista bila radost. Baka je bila ogorčena! Sve što mogu da kažem je da je od tada prošlo 20 godina i nikada nisam bila tužna na dedinom grobu. Uvek se osećam mirno i ponekad se setim ove pogrebne scene.
"Pitala je možemo li izbaciti baku"
- Prva pitanja koja dete postavlja mogu biti parališuća. To je zbog činjenice da vrlo često ne znamo kako odgovor prilagoditi uzrastu tako mlade osobe. U starijim generacijama često se završavalo preskakanjem teme ili pričanjem priča koje su detetu nerazumljive. Jedna od majki koja me je upoznala sa svojim pristupom upoznavanju njihove ćerke sa smrću rekla je da je nikada nije lagala - piše Monika.
Agata, 35, majka trogodišnje Azije: kćerka zna da smrt postoji, da sve živo umire. Pre izvesnog vremena izrazila je želju da ode na groblje gde je sahranjena moja baka. Verovatno joj je samo ovo putovanje pomoglo da shvati da je smrt "zauvek". Bila je iznenađena što je baka nevidljiva, pogledala je oko sebe vidno zbunjena.
Pitala je možemo li izbaciti baku. Nakon našeg odbijanja, smelo je upitala: "čak i sa velikom lopatom?"
Zanimalo ju je gde baka sada ima ruke i oči. Za nju su pitanja verovatno bila nekako logična, a meni je odgovor zaglavio u grlu - baka je kremirana, ali sam poštedela ćerku ovim podacima, rekla sam joj da su sahranjeni sa njom. Činilo mi se da je ova tema završena, u međuvremenu postavila je pitanje uveče istog dana. Sasvim neočekivano, Azija je počela da pita da li ćemo i mi umrli, ili da ona umre da li bi nam nedostajala. Ovo su reči horor filma za roditelje. Takođe je dodala da ne želi da naše mačke budu napuštene. Zatim je briznula u plač. Ispustila je mnogo misli i osećanja, i konačno došla do zaključka da je ... smrt glupa. Bojala sam se da će je situacija traumatizirati, ali izgleda da je nakon toga upravo prešla na dnevni red. Redovno se pojavljuje tema smrti,
Nijedan razgovor o smrti ne ostaje sa nama godinama
Alek, 22 godine: Ja sam grobarsko dete. Smrt je za mene bila sasvim obična stvar, iako zapravo nisam znao šta je to. Dugo je za mene bio fenomen da neko umre, njegova tužna porodica pokuca na naša vrata i moj tata zaradi. Često sam bio na groblju, na primer pomagao sam u čišćenju i posećivao grobove ljudi iz moje porodice koje nikada nisam sreo. Moj prvi kontakt sa smrću bio je kada sam imao 6 godina. Otišli smo na sahranu, svi su plakali, a meni je bilo užasno dosadno. U stvari, počeo sam da saznajem o pravom značenju smrti putem svojih mačaka. Mnogo kućnih ljubimaca je umrlo i to me je automatski rastužilo. Niko sa mnom nije pričao o tome, pa me bliskost sa smrću, sahrane i sve te emocije kod ljudi koji su došli u pogrebnu kuću učinili traumatizovanom.
Olja, 36 godina: kad sam imala tri godine umrla mi je sestra blizanka. Roditelji me nisu odveli na sahranu. Nekoliko meseci kasnije, za vreme ručka, rekla sam "pa kada će se vratiti iz ove bolnice?" Čak su mislili da sam možda već zaboravila. Nekoliko godina nakon ovog događaja, moj voljeni deda je umro. Takođe mi nije bilo dozvoljeno da prisustvujem sahrani. Žao mi je što se nisam mogla oprostiti od njega na isti način kao i ostatak porodice. Moji roditelji su mislili da sam premlada za takvo iskustvo. Razumem njihovu odluku jer je i njima moralo biti teško. Danas, međutim, osećam da bi trebalo da prisustvujem sahrani. Nisam osetila nikakvo zatvaranje.
Vredi tražiti podršku
Aneta Zichma, profesionalno povezana sa Institutom dobre smrti , podržava decu i njihovu rodbinu u žalosti. Ona kaže da može biti veoma teško informisati decu o smrti.
- Dečje shvatanje smrti zavisi pre svega od njihovog kognitivno-emocionalnog stadijuma i onoga što se o smrti govori u neposrednom okruženju. Što je dete mlađe, to bi naša objašnjenja trebalo da se zasnivaju na jednostavnim rečenicama i da se prvenstveno usredsrede na fiziološke aspekte smrti: „kada je neko mrtav, ne može ništa da oseti, ne može da diše, srce mu ne kuca“. Iznad svega, važna je naša spremnost da odgovorimo na pitanja deteta , a to se odnosi na to kako mi sami doživljavamo smrt, da li se plašimo da pokrenemo ovu temu i kakva sećanja imamo iz života vezana za smrt naših najmilijih i oplakivanje.
Takođe treba zapamtiti da nismo uvek spremni sami da pričamo o smrti, pa je posebno teško o tome reći drugoj osobi. Aneta savetuje: - Ako smatramo da nam je ovo neprijatna tema, ne znamo kako da se ponašamo u prisustvu deteta i plašimo se sopstvenih reakcija, vredi o tome razgovarati sa drugom odraslom osobom - nekim bliskim nama, specijalistu - posebno kada smo u žalosti.
Da li da odvedem vaše dete na sahranu?
Pa kako da odlučite da li bi vaše dete trebalo da prisustvuje sahrani?
- Ne postoji ni jedan pravi odgovor da li dete treba da vodite na sahranu. Prilikom donošenja odluke o ovoj temi vredi razmisliti da li ćemo moći da savetujemo dete i kako se sami osećamo zbog učešća na sahrani. Važno je razgovarati sa detetom o tome - odgovorila je Aneta Zichma .
Patricja Artovicz, psihološkinja koja se nedavno na svom obrazovnom profilu dotakla teme odvođenja deteta na sahranu, napisala je roditeljima:
- Nemojmo dete preko noći obaveštavati o ovim temama. Na kraju krajeva, ni mi ne bismo želeli da iznenada saznamo za ove podatke. Na način prilagođen uzrastu i razvoju deteta, recimo prvo šta se dogodilo, koga se tiče i da će u vezi sa ovim događajem biti organizovana sahrana. Ovi koncepti su novi, pa je mnogo važno mirno im objasniti, i ne koristiti komplikovane reči. Morate reći kako će to izgledati, šta će se dogoditi i biti otvoreni za pitanja vašeg deteta u svakom trenutku. Kako su ovo teške teme i verovatno se odnose na osobu blisku detetu, pružimo mu podršku.