Odrastanje uz roditelje koji su često neraspoloženi ili emocionalno nestabilni nije lako. Deca u takvim porodicama često „hodaju po jajima“, stalno pokušavajući da smire situaciju i održe mir u kući. Nikada ne znaju kakvo će raspoloženje zateći, pa uče da se prilagođavaju i ugađaju drugima — navike koje kasnije nose u odraslo doba.
Psihoterapeutkinja Imi Lo kaže: „U jednom trenutku vas obasipaju ljubavlju i toplinom, a već u sledećem uranjaju u talas besa. To dete ostavlja zbunjeno i uplašeno“, piše Your Tango.
Shutterstock
Vremenom, ta iskustva oblikuju specifične osobine koje odrasli često prepoznaju kod sebe tek mnogo kasnije.
Ugađaju svima
Deca koja su odrasla uz promenljive roditelje često postanu ljudi koji neprestano pokušavaju da zadovolje druge. Klinička psihološkinja dr Šeri Pagoto objašnjava da stalna kritika i kazne u detinjstvu mogu dovesti do anksioznosti i prekomernog ugađanja, čak i kada to nije potrebno.
Previše razmišljaju
Deca su često morala da analiziraju svaki ton glasa ili pokret roditelja kako bi predvidela reakciju. Ta navika preraste u prekomerno razmišljanje i analiziranje svega. Psihoterapeutkinja Emi Morin kaže da je „overthinking“ oblik anksioznosti koji s vremenom može postati automatska reakcija – mozak ne zna kada da stane.
Plaše se sukoba
Da bi održala mir, ova deca nauče da izbegavaju konflikte po svaku cenu. No, u odraslom dobu to ih može sprečiti da izraze svoje potrebe. „Za bliskost je važno da obe strane mogu reći šta ih muči“, objašnjava dr Ilene Štraus Kohen.
Preuzimaju krivicu za sve
Kada roditelj ne preuzima odgovornost za svoje ponašanje, dete lako zaključi da je „ono krivo“. U odraslom dobu ta osoba često oseća krivicu i za ono što nije njena greška.
Shutterstock
Psihološkinja dr Dajan Grand upozorava da takva navika može dovesti do osećaja iskorišćenosti i frustracije.
Vrlo su empatični
Odrastanje uz nestabilne roditelje često rađa veliku empatiju. Takvi ljudi duboko razumeju tuđu bol jer su i sami kroz nju prošli. Ipak, kako upozorava stručnjakinja Kendra Čeri, preterana empatija može dovesti do toga da zanemare sopstvene granice i potrebe.
Osećaju se kao da stalno „hodaju po jajima“
Uvek spremni na sledeću promenu raspoloženja, ti ljudi teško se potpuno opuste čak i u sigurnim odnosima. Spisateljica Elizabet Plamptre objašnjava da takvo ponašanje u odrasloj dobi često dovodi do straha od reakcije partnera i prevelike opreznosti.
Uvek očekuju najgore
Nakon godina nepredvidivosti, mnogi razviju naviku katastrofiziranja.
Shutterstock
Socijalna radnica Šeron Martin kaže da takvi ljudi stalno zamišljaju najgore moguće scenarije, što stvara začarani krug anksioznosti i bespomoćnosti.
Traže kontrolu
Kada je detinjstvo bilo haotično, odrasla osoba često razvije snažnu potrebu za kontrolom. „Kontrolisanje drugih proističe iz potrebe da se osećamo sigurno“, piše stručnjakinja Trejsi Pedersen. Ta potreba je razumljiva, ali može otežati odnose ako se pretera.
Plaše se napuštanja
Kada je ljubav u detinjstvu bila nepredvidiva, javlja se strah od napuštanja – stalna briga da će voljena osoba otići. Autorka Liza Fričer upozorava da taj strah često vodi upravo onome čega se najviše bojimo – udaljavanju i prekidima.
I sami imaju promenljiva raspoloženja
Neki, iako to ne žele, nesvesno ponove obrasce svojih roditelja.
Shutterstock
Psihološkinja dr Suzana Deges-Vajt to naziva „efektom kameleona“ – nesvesnim oponašanjem tuđih emocija.
Emocionalno se zatvore
Drugi pak odu u krajnost i postanu emocionalno odsutni. „To može zaštititi od bola, ali i sprečiti duboku povezanost“, objašnjava Kendra Čeri.
Bonus video:
Možda vas zanima…
povezane vesti
