Bivša žena Baneta Mojićevića tvrdi da je majka tukla i mučila: Kako odnos majke i ćerke postaje toliko poremećen i toksičan?

Majčinska ljubav je jedinstvena, nesebična i nemerljiva. To je ona vrsta ljubavi koja nas u formira u kakvu osobu ćemo jednog dana izrasti. Toliko snažan i jak uticaj ima celokupan naš život da se reflektuje i na naše buduće međuljudske odnose. Nažalost, ne oseti svako dete tu toplinu majčinske brige i toplote. Na svojoj koži je to, kako sama tvrdi, iskusila Milica Mojićević, bivša žena našeg pevača Baneta Mojićevića. Svoje potresno svedočenje o teškom detinjstvu i odrastanju, Milica je javno podelila sa svima. Malo je reći da niko nije ostao ravnodušan na njen iskaz koji vam prenosimo u celosti:

"Draga zajednico, odasla sam kao dete majke narcisa i kako bih najlakše opisala svoj život sa njom: "Spolja gladac, a unutra jadac". Jedan od najvećih izazova na mom putu ozdravljenja i procesa zaceljivanja rana ostalih od odnosa sa narcisoidnom majkom jeste izlazak iz paralelnog sveta u kome smo nas dve bile. Naš svet, u kom smo samo nas dve iza zatvorenih vrata, krio je ozbiljno psihičko, emotivno, fizičko i seksulano zlostavljanje od strane majke (prvenstveno od nje, pa i od njenog ljubavnika/poslovnog partnera). Sa druge strane, spolja smo prikazivale, glumile da je sve ok, da imamo divan, blizak odnos, ništa blisko i divno u tom odnosu nije bilo".

Printscreen

 

"Majka me je tretirala kao da sam stvar koja je greškom u njenom životu i otežava joj ga. Stvar, bez emocija, osećanja, svojih potreba i želja. I skladu sa tim se i ponašala. Bila sam direktno uvučena u ljubavnu aferu koju je imala sa tadašnjim poslovnim partnerom. To je podrazumevalo da sam postala deo njihovih seksualnih odnosa bivajući u istom krevetu sa njima, njihovih svađa i tuča, raznih laži, prevara koje su zajedno činili (i dan danas to rade) - gde niko nije vodio računa da sam dete i da mi tu nikako nije mesto. Bila sam noćima prestravljena, uplašena do kosti šta meni može da se desi. Osećala sam se nezaštićeno, izloženo, usamljeno, tužno i odbačeno. Bolelo me što niko nije bio u okolini da me zaštiti i spasi. Ubrzo se ovim osećajima pridružili stid, krivica i bes. Jer ovim scenama samo sam ja noću prisustvovala, danju se odvijao skroz drugi život".

Dalje, u nastavku potresnog svedočenja, Milica navodi, da je kako ona sama kaže "ubijena u pojam od dresure i od batina od strane majke":

"Ja sam postala mali buntovnik - ovo je bio način da ispoljim unutrašnji haos koji se u meni odvijao. Međutim, etiketirana sam kao problematična, ona koja drami, umišlja, laže i preteruje, kojoj sve smeta i koja je preosetljiva. Nažalost, ja sam poverovala da je to tako. Da je problem u meni. Ubijena u pojam, što batinama što dresurom od strane majke, zaćutala sam. Nikome nisam govorila šta se dešava a naučila sam da glumim i predstavljam spolja svetu ono što je moja majka želela".

"Dresura je značila da je dovoljan njen pogled da znam gde mi je mesto i šta treba da uradim. Spolja su se ljudi divili mojoj majci kako ima dobro i poslušno dete a samo ja znam kako je do te poslušnosti došlo".

Kako Milica otkriva, toliko ju je uništavalo ponašanje sopstvene majke da je morala da pobegne u neki svoj, izmišljeni svet:

Printscreen

 

"Da bih preživela drame koje su se svakodnevno odigravale, bežala sam u svoj izmišljeni svet, zatvorila se i napravila zid sa spoljnim svetom. Naučila sam da žmurim na ono što se u meni i oko mene dešava, da gutam i ne obazirem se na svoju bol, da otupim. Unutar tog zida sam jako patila i bila tužna ali sam spolja istrenirano stavljala veliki, širok osmeh kao znak da je sve uredu. Ova gluma je postala svakodnevnica, tako da sam uspevala i druge i sebe da ubedim da je sve uredu".

Milica potom ntvrdi da tu nije bio kraj drame koju je preživljavala sa sopstvenom majkom.

"Iz ovakvog odnosa sa majkom, izbor mog prvog partnera bio je problematičan. Ušla sam u vezu sa momkom koji me jako maltretirao, kontrolisao, bio nasilan i ljubomoran. Sa mojom majkom se odlično slagao. Njihov odnos je došao do toga da su imali paralelnu seksualnu vezu, dok smo nas dvoje još bili zajedno. Ovim saznanjem su mi poljuljani razum, vera u sebe, ljude, u život - osećaj teško opisljiv rečima - kao da su bacili bombu unutar mene koja me raznela na milion delova. Sa posledicama ovog iskustva i dan danas se nosim".

Printscreen

 

Spas je, kako sama kaže, našla u studijama psihologije, a kako navodi posledice majčinog zlostavljanja oseća i dan-danas.

O svemu ovome mi smo razgovarali smo sa našim psiholozima Marijom Petrović i Danijelom Mladenović, koje su nam objasnile kako dolazi do toksičnog odnosa između majke i ćerke.

Neizlečena bol

"Majke ne postaju toksične same od sebe. Iza takvog ponašanja često stoji njihova lična, neizlečena bol, sopstveni strahovi, nesigurnosti, traume koje nisu osvestile. Neke od njih su odrastale u rigidnim porodicama, gde nisu imale pravo na autentičnost, već su naučile da ljubav mora da se „zasluži“ pokornošću i savršenstvom. Kada dobiju svoje dete, taj model nesvesno prenose dalje", kaže psihološkinja Mladenović.

Kako dalje objašnjava, nekada se majčinska ljubav pretvara u kontrolu, posesivnost ili stalnu kritiku, jer majka ne zna za drugačiji način. Umesto da pomogne detetu da izgradi samopouzdanje, ona mu poručuje: "Bez mene nećeš moći." Ili još gore: "Nisi dovoljno dobra." Dete poveruje i to ostavi određene posledice.

Granica između strogog vaspitanja i zlostavljanja

"Strogo vaspitanje postavlja jasna pravila, ali je i dalje prožeto ljubavlju i brigom. Dete zna da je voljeno čak i kad postoji disciplina. Zlostavljanje, s druge strane, nije vođeno željom da dete postane bolja osoba, ono se dešava iz nemoći, iz sopstvenih unutrašnjih rana koje majka prenosi na dete. Granica se prelazi onda kada dete prestane da se oseća sigurno, kada više ne zna da li ga majka voli, kada ljubav postane uslovljena ili kad strah zameni poverenje", navodi psihološkinja.

Zašto dolazi do javnog istupa

Prema njenim rečima, javni istup često dolazi iz očaja.

"To je pokušaj da se dobije pravda, da se istina izgovori naglas i oslobodi iz unutrašnjih okova. Ljudi koji su predugo nosili taj teret mogu u jednom trenutku odlučiti da ga podele, ne da bi se osvetili, već da bi konačno videli da nisu sami. Pričanje o ovim temama je čin hrabrosti, ali i čin ozdravljenja, jer kada se glas deteta koje je ćutalo godinama konačno čuje, prvi put može osetiti da više nije zarobljeno u priči u kojoj mu nije bilo mesta".

Ova priča, iako je samo jedna strana medalje jer smo čuli ispovest ćerke, a majčinu nismo, , otvara važno pitanje – kako prepoznati kada strogoća prelazi u emocionalno zlostavljanje i kako prekinuti taj krug.

Video: