Poljubac je čin koji povezuje ljude na mnoge načine – bilo da se dešava u trenutku strasti, kao znak ljubavi, ili čak u trenucima pomirenja.
Od tradicija do bajki, poljubac ima moć da transformiše, probudi emocije i ostavi neizbrisiv trag. Njime često označavamo početak nečeg novog, ali on može biti i poslednji čin, kao što pokazuje tragična sudbina Romea i Julije.
Shutterstock
Najraniji zapis o ljubljenju potiče pre 4500 godina iz drevne Mezopotamije (današnje Sirije i Iraka), gde tekstovi na klinastom pismu sugerišu da je maženje bilo uobičajen čin intimnosti. Iako su prošli milenijumimi, poreklo ljubljenja i dalje je predmet rasprave, a nova teorija sugeriše da je maženje proizašlo iz ponašanja koje su primati praktikovalu u našoj evolucionarnoj prošlosti.
Zašto i kako smo uopšte počeli da se ljubimo?
„Frojd, poznat po svojim teorijama o kompleksima iz detinjstva, smatrao je da ljubljenje ima veze s podsećanjem na osećaj ugode tokom dojenja“, piše poznati evolucionarni psiholog prof. Robin Danbar u svojoj knjizi The Science of Love iz 2012. godine.
„Ali takva teorija stvarno ne drži vodu. Uostalom, ako je stvar u tome da želimo sisati dojke, zašto jednostavno ne bismo to radili?“ Drugi pretpostavljaju da se čin ljubljenja mogao razviti iz „hranjenja poljupcem“, tj. metode hranjenja kada se hrana prethodno prožvakala i davala djetetu u usta putem jezika. „Ovaj način hranjenja, poznat kao premastikacija, mogao je biti prethodni korak koji je vodio do ljubljenja“, kaže Dunbar za Guardian.
Shutterstock
Međutim, za evolucionarnog psihologa Adriana Lameiru, vanrednog profesora na Univerzitetu Vorvik, premastikacija ne objašnjava specifičan oblik ljubljenja: napučene usne s laganim usisnim pokretom. „Kod premastikacije ljudi zaista napuće usne, ali ako ništa drugo, ne usisavaju stvari iz usta, već ih izbacuju iz njih“, objašnjava Lameira. On je nedavno izneo mišljenje da bi ljubljenje mogao biti poslednji korak rituala ulepšavanja, odnosno njegovanja krzna. Ova praksa timarenja najčešće se javlja među članovima iste porodice ili bliskim prijateljima kod čovekolikih majmuna. Kada timaritelj nađe parazita ili ostatke hrane, približiće mu napućene usne i lagano usisati parazita ili ostatke hrane.
Ljudi nisu jedini majmuni koji se ljube. Poznato je da bonoboi, naročito oni zaljubljeni, strastveno dodiruju jezikom. Čimpanze su primjećene kako se ljube i grle nakon borbe. Međutim, većina poljubaca kod velikih majmuna podseća više na kljucanje.
Nauka o ljubljenju
Šta se dešava u poljupcu? Za početak, otprilike 80 miliona bakterija se razmenjuje u razmaku od 10 sekundi. Spajanje usana, koje su senzitivno najbogatiji deo tela, preplavljuje mozak taktilnim informacijama i smanjuje nivo hormona stresa, kortizola. Pljuvačka takođe sadrži testosteron, zbog čega su neki antropolozi sugerisali da ljubljenje nesvesno služi kao sredstvo za stimulisanje se*sualnog nagona kod potencijalnog partnera.
Shutterstock
„Nema sumnje da ljubljenje sa jezikom omogućava razmenu proteina i drugih ćelija u pljuvački, što nam daje vrlo precizne informacije o sastavu imunološkog sistema druge osobe, ali i o njenom zdravlju“, objašnjava Dunbar. Njegovo istraživanje sugeriše da bi romantično ljubljenje moglo biti način za procenu prikladnosti potencijalnog partnera, kao i za jačanje emocionalne povezanosti među partnerima. Studija koja je obuhvatila 26 parova pokazala je da je češće grljenje povezano sa boljim nivoima holesterola, smanjenjem stresa i većim zadovoljstvom u vezi.
Postoji li pravi način ljubljenja? Da, doslovno: ponovljena istraživanja pokazala su da većina ljudi ima tendenciju da nagne glavu udesno kada ljube romantične partnere, a istraživači sugerišu da bi to moglo biti rezultat urođene sklonosti ljudi da se okreću udesno – što je prisutno već u materici. Međutim, naginjanje udesno čini se da nije karakteristično za neromantične poljupce – poljupci između roditelja i deteta obično idu ulevo, što je druge naučnike navelo na hipotezu da je smer naginjanja glave zapravo naučeno ponašanje.
Nije univerzalno
Rad austrijskog etnologa Irenausa Eibl-Eibesfeldta iz 1970-ih otkrio je da je ljubljenje prisutno u oko 90% poznatih kultura. Sugerirao je da bi nese*sualno ljubljenje, poput ljubljenja odrasle osobe s detetom, moglo biti univerzalno, kaže prof. Vilijam Jankoviak, antropolog sa Univerziteta Nevada u Las Vegasu. ,,Razvili smo se kao univerzalna ljudska zajednica koja se brine o svojoj deci - mislim da je ovo samo jedan od mnogih načina na koji se roditelji zbližavaju s decom", kaže on.
Neki istraživači, uključujući Jankoviaka, nisu uvereni da je romantični poljubac proizvod evolucije. Da jest, tvrde oni, takvo bi ponašanje takođe trebalo biti, poput nese*sualnih poljubaca, gotovo univerzalno. Jankoviak i njegov tim proučavali su 2015. godine 168 kultura širom sveta i otkrili romantično ljubljenje u manje od polovine njih – 46%.
Shutterstock
„Ljubljenje nije univerzalno, što sugeriše da je otkriveno i ponovno otkriveno kao kulturni običaj“, kaže Jankoviak. Kao primer navodi Mehinaku, starosedilačko stanovništvo Brazila, čija je prva reakcija na promatranje Evropljana kako se ljube bila zgražanje nad takvim ponašanjem. Ako je romantično ljubljenje bilo nešto za što su ljudi evoluirali, pita se Jankoviak, „koje su bile kulturne sile koje su naterale ljude da se odreknu nečega što je genetski neizbežno?“
Čini se da je Jankoviakovo istraživanje takođe pronašlo vezu između manje odeće i manje ljubljenja. Dok je romantično ljubljenje bilo gotovo sveprisutno u devet od 11 kulturnih zajednica koje žive u arktičkoj regiji, nije ga bilo u proučavanim skupinama koje su živele u tropskim i suptropskim područjima. ,,U okruženju gde smo odeveni, jedina taktilna stvar koju imate je lice", kaže Jankoviak. ,,Ljudi bi mogli biti orijentirani na taktilni dodir, ali usne ne moraju nužno biti primarna zona.”
Bonus video:
