Ovako svoju uzbudljivu i čudesnu životnu priču započinje Sibila Ler (62), potomak generala Aleksandra Lera.
- Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo - rekla je Ler.
Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.
- Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička,a Srbija moja duhovna otadžbina - kaže mati Jovana.
- Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim Duša pretežnija od tela, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.
Podeljena osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: - Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo.
- Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - priča mati Jovana.
Ceo tekst pročitajte na sajtu penzionisani.rs !
