Majka dvoje dece, koja sada ima 54 godine, trebalo je da počne da radi kao praktikant NHS za odvikavanje od pušenja u aprilu 2013. godine, ali kada je otvorila usta da razgovara sa svojim mužem, nije bilo reči. Majk je mislio da njegova žena ima moždani udar, ali pošto nije pokazivala nijedan od drugih poznatijih simptoma - poput slabosti lica - operater hitne pomoći i bolničari nisu bili sigurni, prenosi Metro.
Kada je Pamela hitno prevezena iz svog doma u Mersisajdu u bolnicu, Majkov predosećaj se pokazao tačan i Pamela je dobila injekciju kako bi joj se rastvorio krvni ugrušak u mozgu. Kada je nekoliko dana kasnije došla svesti, još uvek nije mogla da govori i izgubila je sposobnost da pomera desnu stranu tela. Takođe je kasnije otkrila da ne zna da čita i piše - kako Majk kaže, bilo je kao da je neko pritisnuo dugme za resetovanje.
Pameli je na kraju dijagnostikovana afazija - stanje, obično uzrokovano oštećenjem leve strane mozga, koje uzrokuje da osoba ima poteškoća sa jezikom ili govorom. Naime, Pamela ima izraženu afaziju, što znači da teško pronalazi i izgovara prave reči, ali tačno zna šta želi da kaže. Usled moždanog udara imala je i dispraksiju, poremećaj koji utiče na kretanje i koordinaciju, i hemiparezu – slabost na desnoj strani tela. Pamela kaže: „Htela sam da umrem. Mrzela sam svoje stanje. Ceo moj svet se srušio. Pre moždanog udara, bila sam zaposlena mama, imala sam mnogo prijatelja i bila sam deo lokalne amaterske dramske grupe i hora. Onda odjednom nisam mogla da govorim i medicinska sestra je morala da mi pomogne da se istuširam”.
U bolnici je provela samo tri nedelje pre nego što se vratila kući. Njen muž Majk je morao da je pere, nosi uz stepenice, stavlja u kadu i pomaže joj u svim svakodnevnim aktivnostima.
Dok se Pamelina najstarija ćerka Keli, tada 20, već odselila od kuće, njena najmlađa ćerka Mercedes imala je samo 13 godina. „Osećala sam se kao da ne mogu da joj budem prava majka. Nisam mogla da joj dam savet niti da joj pomognem sa domaćim zadatkom. Bilo je strašno“, rekla je Pamela. Pohađala je šestomesečni kurs govorne i jezičke terapije u trajanju od sat vremena, jednom nedeljno, ali kaže da su prvih nekoliko meseci - a zatim i godine - nakon moždanog udara bili neki od najtežih.
Ona kaže: „Morala sam da odem u prevremenu penziju zbog lošeg zdravlja, tako da sam često bila kod kuće i nisam mogla ništa da uradim za sebe. Bilo je dana kada nisam želeo da ustanem iz kreveta – nisam video smisao. Bio sam depresivan i veoma usamljen”. Pamela je imala šest meseci govorne i jezičke terapije, ali nije bilo trajnog poboljšanja i njen govor je ostao veoma ograničen. „To je bilo veoma frustrirajuće. Osećala sam se zarobljena“, priznaje ona. Ali Pamela je bila odlučna. Kupila je mnogo knjiga – onih namenjenih deci da im pomognu da nauče da čitaju i bila je posvećena ponavljanju zvukova i fraza. Njen oporavak je bio dug i spor proces, ali se polako kretala na desnoj strani tela i mogla je da izgovori nekoliko kratkih reči. „U početku su mi reči sa više od dva sloga bile pravi izazov i nisam mogla da se setim kako da napišem reči ili da ih stavim u pravi red da napravim rečenicu. Bilo je potrebno mnogo rada i truda, ali sam polako počela da se oporavljam i koristim aplikacije na svom telefonu kao svakodnevnu pomoć. Pokretnost mi je takođe polako počela da se vraća, ali zbog nedostatka osećaja na desnoj strani uvek sam dobijala opekotine jer nisam mogla da osetim koliko je nešto vruće“, rekla je Pamela.
Majk kaže da Pamela sebi ne pridaje dovoljno zasluga za sve što je postigla, pogotovo što je od gestikulacije prešla na sastavljanje celih rečenica. Zatim je 2019. Pamela kontaktirala Centar za afaziju na Floridi, specijalizovanu ustanovu koja pruža podršku ljudima sa njenim stanjem. Platila je terapiju i otišla u centar. Tamo je provela šest nedelja i kaže da je podrška u centru bila neverovatna jer su svi oko nje znali šta je afazija. Nije morala da provodi sate objašnjavajući svima šta nije u redu sa njom. Pamela se takođe povezala sa drugim osobama koje su preživele moždani udar i osobama sa afazijom u svojoj grupi za podršku nakon moždanog udara i kroz The Brain Charity, što joj je pomoglo da se oseća manje usamljeno. Zatim, tri godine nakon moždanog udara, odlučila je da se vrati u svoju dramsku grupu. Bila je veoma uznemirena, ali je želela da uradi nešto zbog čega bi se ponovo osećala kao da je ona. „Ponovo sam se zaljubila u glumu jer me je odvela daleko od stvarnosti – bila je to prilika da jednostavno zakoračim u drugačiji svet“, dodala je ona.
Kada je Pamela počela da deli svoju priču i glumačke poduhvate na mreži, kontaktirao ju je agent Inkluzivnog talenta, agencije koja obezbeđuje da se najmanje 50% njihovih klijenata identifikuje kao gluvi, invalidi ili neurodivergentni. Od tog poziva, Pamela se pojavila u mnogim serijama i emisijama. Zatim je u leto 2022. Pamela pozvana na audiciju da se pojavi u kampanji za globalni kozmetički brend. Rekla je: „Tada nisam znala čemu služi, ali morala sam da pošaljem svoj video i bila sam oduševljena kada sam dobila posao. Onda sam saznala da je to za "Lancome", koji je lansirao uređaj za stabilizaciju pokreta, HAPTA, koji čini nanošenje šminke za osobe sa invaliditetom mnogo lakšim i pristupačnijim. U mejlu je pisalo da idem u Pariz na tri dana da snimam kampanju. Nisam mogla da verujem. Bio je to veliki trenutak za mene”.
Sada, Pamela kaže da njen oporavak još traje. Ima dobrih i loših dana, a kada je u iskušenju ili pod stresom, teško joj je da komunicira. „Imati nevidljivu bolest je takođe izazov – dok neko ne pokuša da razgovara sa mnom, ne izgledam kao da sam invalid. Vozač autobusa je jednom odbio da me pusti u autobus jer je mislio da sam pijan. Drugom prilikom na mene je naletela žena u prodavnici i kada nisam mogla ništa da kažem, nazvala me je retardiranom. Ima i ljudi koji su mi rekli da ne treba da imam invalidsku oznaku za parkiranje jer izgledam kao da mi nije ništa. Ovakve situacije dodatno otežavaju život sa afazijom“, kaže Pamela.
