Sve je počelo tog kobnog dana, Elizabet nije ni slutila šta je čeka.
- Provalio je u moju kuću, izveo me je na zadnja vrata i odveo u planine koje su bila iza moje kuće - započela je svoju priču mlada žena.
Kada su stigli na skriveno mesto, postalo je stravično.
- Prvo što je učinio kada me je odveo u kamp bilo je da me je dao svojoj ženu da me presvuče, a ona je tada pokušala i da me okupa - nastavila je svoju priču.
U ovom gnusnom zločinu učestvovala je i čovekova zakonita žena.
- Kada je ona završila sa mnom, povukla se i on je usao. Tada mi je rekao da sam ja sada njegova žena. I da je vreme da konzumiramo naš brak - prisetila se užasnih detalja.
Tada je imala samo 14 godina i seća se samo da joj se po glavi vrtela samo jedna misao "Ćekaj malo, šta bi on mogao da ima na umu".
Printscreen/Facebook
- Sećam se i kako sam pomislila "Ne, to nije moguće", jedno ljudsko biće ne bi moglo da učini tako nešto drugom ljudskom biću. Niko nije baš toliko zao - rekla je ona.
Ali ubrzo je saznala bolnu istinu, da ipak on jeste. Shvatila je tog momenta da postoje ljudi koji jesu toliko zli da tako nešto učine detetu. I tu agoniju je proživljavala svakodnevno, devet narednih meseci.
- Jutro nakon što sam bila spašena, moja mama mi je dala najbolji savet ikada - dodala je.
Kako je uvekpokušavala da posluša majčin savet, tako je bilo i ovog puta.
- Ona mi je rekla "Elizabet, ono što su ti ovi ljudi uradili je grozno, i ne postoje reči kojima bi se moglo opisati koliko su oni pokvareni i zli. Oni su ti ukrali devet meseci tvog života koji ti se nikada neće vratiti, ali najbolja kazna kojom bi ih ikada mogla kazniti jeste da budeš srećna, da nastaviš sa svojim životom, da uradiš sve ono što istinski želiš. Jer ukoliko budeš sažaljivala sama sebe tako što ćeš se čvrsto držati prošlosti i živeti u njoj, time ćeš im samo dopustiti da ti i dalje kradu tvoj život. A oni to ne zaslužuju." - prisetila se Elizabet majčinih reči.
Ona je pokušala to da usvoji i da nastavi život da živi ispunjen srećom.
- I sećam se kako sam, dok se suđenje približavalo, postala veoma nervozna što ću ponovo videti svoje otmičare. Nisam ih videla od dana kada sam bila izbavljena. Nisam znala kako ću reagovati. Dok su uvodili Brajana Mičela u sudnicu, on je i dalje imao dugu bradu i kosu, ali bio je okovan lancima oko ruku, struka i stopala - prisetila se Elizabeta, i dodala: - Sa obe strane oko njega nalazili su se stražari koji su ga sprovodili u sudnicu.
Tog trenutka je ona shvatila reči koja je joj majka dala i pokušala taj savet momentalno da primeni. Shvatila je da ne treba da bude uplašena od toga kakve će joj osećanja pokrenuti njen otmičar.
- U tom trenutku shvatila sam da on više nema moći nada mnom, i sećam se kako sam se u tom trenutku osećala moćno - rekla je ova hrabra žena.
Poslednjeg dana suđenja, kada je Brajan osuđen da je kriv, sudija je pitao da li želi nešto da mu kaže, a onda je ona lagano ustala i izgovorila mu njegovu najveću kaznu:
- Sećam se da sam ustala i rekla mu da on više nema moći nada mnom, da je nikada više neće imati i da nameravam da živim predivan život - rekla je Elizabet.
Ona je tada naučila veliku životnu lekciju, da praštanje nije potrebno drugoj strani, več nama samima.
Život je toliko vredan da bez obzira šta vam se dogodilo, bez obzira kakvo vam je poreklo, prošlost, svako zaslužuje da bude srećan. Loše stvari se događaju, ali to ne treba da nas definiše ili da nam uništi život.
- I, da, ja ću možda zauvek ostati upamćena kao devojčica koja je bila oteta, ali sve je to u redu, jer znam da to nije sve što ja jesam. To mi se dogodilo, ali ja nisam dopustila tome da me spreči da krenem dalje, da se udam, da oformim porodicu, da postanem advokat za žene i decu, za sve žrtve - rekla je ove predivne reči Elizabet, žrtva nasilja.
Dešavaju se stvari koje nas oblikuju i formiraju, ali one ne moraju da nas definišu. Vi sami odlučujete o svojoj sudbini i o tome šta ćete biti.
