Ne pitajte me kako sam tačno došla do toga, ali i ja sam jedna od onih žena za koje sam mislila da nikada neću biti. Moj dan je dobro uigrana fabrička traka u kojoj je svaki korak pažljivo osmišljen, isplaniran i ima minutažu preciznog, skupog švajcarskog sata.
Da se ne lažemo - sve mi gledajući svoje mame, tetke, bake ili starije sestre, odrastamo, uzdišemo i naglas ili u sebi kao mantru ponavljamo ,,gospode bože, ja ću sve drugačije".
Da li negde stvarno postoje srećnice koje su to uspele, ravno je pitanju ima li života posle smrti. Jer žene lažu. Lažu najbliže, lažu prodavačice u supermarketu, službenike u banci, ponajviše sebe.
Ako ću biti krajnje iskrena, moj dan je sve ono što tvrdim da nije. Ustajem taman toliko rano da stignem da spremim decu i sebe da koliko-toliko ličim na čoveka. Ne, ne ustajem tri sata ranije da bih odradila trening i iščitala dvadeset stranica knjige. Ne dajte da vas lažu, ljudi smo.
Ostatak dana je dan prosečne žene ovih prostora. Završim sa poslom, kuvam, sređujem po kući, radim domaći sa decom, posvađam se sa mužem jer je opet zaboravio da iznese smeće ili nešto jednako glupo, uspavam se pred televizorom, i znate šta? Sutra sve isto.
Shutterstock
Godišnji odmori se planiraju prema raspustima, prema potrebama dece, slobodno vreme isto tako, a ja sam kroz godine sve više mašina koja pokreće telo da uradi sve ono što dobra porodična žena treba.
Uz sve to, ja nisam od onih zapuštenih žena koje su se udale pa izgubile volju za životom. Časna reč. Treniram, vodim računa o licu, kosi, češće sam doterana nego što nisam i takva sam od kad znam za sebe.
I zašto ovo pričam?
Zbog jednog događaja koji me je podsetio da mašine nisu preuzele svet samo iz jednog razloga. Pogađate, jer nemaju dušu.
Dakle, uobičajeno subotnje veče kada su deca već polegala nakon što su prvo tražili kokice, pa palačinke, a potom se potukli. Jasno, kokice i palačinke sam napravila, decu razdvojila i ponovo objasnila kako u porodici nema tuče i kako moraju da čuvaju jedno drugo. Ušuškala sam ih i sklupčala se pored TV-a rekavši mužu da pusti neku seriju koja ne mora pomno da se prati da bi se razumela.
Nakon par epizoda, tužno besmislene serije, začula sam od muža ,,šta je starije, kokoška ili jaje” pitanje:
-Zašto ja tvoj seksi veš viđam samo kad se suši?
Bum u glavu. Oduvek se divim muškarcima jer rečenicom znaju da kažu sve ono o čemu bismo mi žene trabunjale satima, a da na kraju ne kažemo ništa.
Pexels
Šta reći na ovo. Nije lako, jel da. Da li reći: pa zato što deluje da odavno ne primećuješ šta je na meni i pokrenuti besmislenu svađu. Ili reći, volim lep veš, ali mi je u kući najudobnije u belim baba gaćicama i sada mi je jasno da sam sebe stavila na prvo mesto, svoj komfor, a ne naše bračne strasti.
I šta je zaista istina? Ona istina što je tamo negde, gde god to negde bilo.
Šta raditi kada shvatite da ste postali žena za koju ste verovali da nikada neće biti? Ili da je vaš muž postao muškarac sa kojim nikada ne biste bili? Da li svaki brak ima faze pada i uspona ili nas lažu, kao što lažu da je porođaj najlepše iskustvo za ženu, a brak je samo pad, svakodnevni malo po malo pad dok ne dođete do faze da je svejedno? Ili sigurnost koju brak daje ubija igru zavođenja i misteriju onoga što nas čeka? Jer smo sve već dobili, znamo šta je iza vrata, zar ne?
Ne znam. Ali znam da sve moramo sebi da postavimo pitanje koje sam ja dobila od muža. I iskreno odgovorimo na njega. Bar sebi.
