“Imam 53 godine, a suprug 60. Kad smo započeli vezu, on je bio taj koji je znao da zaboravlja, dok sam ja pamtila sve. Stariji je i uvek sam bila svesna da će možda doći dan kada ću se morati brinuti za njega, što se podrazumevalo bez pogovora”, započela je pismo žena koja se obratila životnoj savetnici The Guardiana.
No, život nije tekao kako je zamišljala.
“Suprug je još prilično zdrav, dok ja osećam prve znake primetnog kognitivnog pada, kao što su zaboravnost, poteškoće s multitaskingom, kao i sve slabija fizička pokretljivost. Još nisam bila kod lekara u vezi s tim. U svemu tome, najviše me boli što suprug nije preterano brižan čovek i ne znam hoće li mu biti stalo da se brine za mene ako onemoćam ili počnem zaboravljati. Želim da se osećam voljeno, ali nije tako. Plaši me budućnost”, opisala je nesrećna 53-godišnjakinja.
Shutterstock
Poslednjih godina je, piše, imala raznih zdravstvenih problema pa danas ipak više brine o sebi.
“I suprug mi često daje savete o težini i zdravlju, ali ne uspori korak ni razgovor kada mi postane naporno pratiti ga. Danas smo išli u bioskop s decom, porodično. Ja sam rezervisala karte, platila i vozila, no suprug i deca odjurili su napred, a ja ih nisam mogla stići. Želela sam da budemo zajedno, ali ostala sam iza. Taj osećaj bio je poput metafore našeg života.”
“Ono što zaista želim da mi suprug kaže je da ne treba da brinem, da ćemo se starati jedno o drugome. Ali jednostavno ne verujem da je sposoban za to”, zaključuje pismo puno strepnje.
Shutterstock
Prvo lekaru, potom razgovor kod kuće
Životna savetnica Analisa Barbijeri odgovara joj:
“Vaše pismo je jedno od najtužnijih koje sam pročitala. Ne zato što nema nade, već zato što bi se taj jaz između vas i vaše porodice mogao premostiti razgovorom. Ali znam da za to treba hrabrosti. I molim vas, idite kod lekara. Pregled bi mogao umiriti vaše strahove ili vam barem dati konkretne odgovore koje biste mogli podeliti s porodicom. Toliko je žena vaših godina koje su život provele brinući se o drugima i iscrpile se ne zato što nisu dovoljno dobre, nego zato što su sposobne. Brinite još više o sebi.”
“Ko se brinuo o vama dok ste odrastali? Čini se da ste još tada naučili da budete ona koja brine za sve i koja uvek mora izdržati. Kroz celi život nosili ste ulogu snažne, fizički sposobne starateljke. Od samog početka veze sa suprugom preuzeli ste odgovornost za to kome, šta i kada u porodici nešto treba. U tome nema ničega lošeg jer mnogi nalaze veliko ispunjenje u staranju o drugima, no postavlja se pitanje: ko se brinuo o vama dok ste bili dete? Možda ste naučili da uvek morate uspeti i da ništa drugo jednostavno nije dopušteno. Razmislite o tome kako biste bolje razumeli sebe.”
Shutterstock
Komunicirajte želje i potrebe
“Ne mislim da vaš suprug i deca ne mare, naposletku, celi život ste im pokazivali kako se stvari rešavaju, ali vrlo je verovatno da uopšte nemaju pojma kako se vi osećate. Vaš suprug možda u početku nije sposoban pružiti vam ono što vam treba i njegov način iskazivanja brige može biti drugačiji od vašeg. To ne znači da ne želi brinuti o vama. No ako mu ne kažete šta vam treba, on čak ni ne može da pokuša da vas podrži.”
“Tražiti nešto kad nismo sigurni hoćemo li to dobiti može biti zastrašujuće, ali i stanje u kojem se trenutno nalazite jeste teško. Znam, to je još jedna stvar koju morate pokrenuti sami (kako bi bilo lepo kad bi naše porodice bile telepati!), ali odlazak lekaru, a potom jasna i realna komunikacija o vašim potrebama, najbolji su način da im pomognete da vas stvarno podrže”, zaključne su reči životne savetnice, navodi Moje vrijeme.
A šta vi mislite o ovome?
Bonus video:
