Objave 10.000 žena podigle SRBIJU na noge: Hašteg "nisam prijavila" otkrio RAZLOGE zbog kojih žrtve nikada nisu smele da prijave zlostavljanje

- #NisamPrijavila na nagovor mojih najbližih, ali i nekoliko advokata. Rekli su mi da to nema smisla, da će predugo trajati i da neću ništa postići - glasio je jedan od tvitova.

Nakon njenog tvita, objave devojaka i žena iz Srbije, pod heštegom #NisamPrijavila su počele samo da se nižu. Svaka od njih je podelila svoju priču o psihičkom, fizičkom, vršnjačkom nasilju koje nikada nisu prijavile.

Za samo dva dana ispisano je preko 11.000 tvitova, 11.000 potresnih ispovesti mladih, starih, udatih, razvedenih žena.

Ovaj broj slučajeva je zastrašujuć, a još nije svaka ni napisala.

Kao i uvek, potrebna je samo jedna osoba da krene da se otvara i počne da priča o svojim iskustvima i samim tim pokrene pravu lavinu. #NisamPrijavila će definitivno obeležiti kraj ove godine, a na pitanje zašto žene nisu reagovale odmah i prijavile nasilje, možemo da pročitamo razne odgovore.

 

 

- #NisamPrijavila zato što sam bila prestravljena. U šoku. Samo sam drhturila i sklanjala pogled od njega. Ćutala sam i navlačila rukave da niko ne vidi. Kada sam posle nedelju dana pokušala da kažem, rođena majka je samo prevrnula očima. Rođeni brat me pitao čime sam izazvala. Eto - je jedan od razloga.

 

 

- Pa, jebiga, #NisamPrijavila jer sam sama kriva: jer sam otišla kod njega u stan dobrovoljno, jer sam pila alkohol dobrovoljno, jer je on sjajan momak inače, jer on sigurno veruje da nije uradio ništa loše, jer mi ne biste verovali ionako - glasio je drugi razlog.

 

 

- #NisamPrijavila jer nisam imala gdje i jer me bilo sram i jer sam bila u strahu za svoj i život sina. Dan odlaska pamtim kao najbolji i najgori gdje je pola mene vrištalo od sreće i smijeha, a druga polovica plakala i drhtala od straha da će nas stići i ubiti (najozbiljnije) - napisana je još jedna žena.

A ispod ovakvih ispovesti su se nizali samo komentari podrške i saosećanja.

- Milo moje srce. Zelim ti svako dobro, da sve sto si pretrpela lose, zivot ti vrati samo dobrim.

- Draga, nisi duzna i nikome nemoj da se pravdas zasto nisi prijavila. Ja sam prijavila i mogla bih roman sa napisem. Promenice se sve onog trenutka kad shvatis : - vise nisi zrtva, ustani i digni glavu - nasilnici su kukavice! Seti se toga uvek kada te uhvati stah - su samo neki od komentara.

Razgovarali smo sa Tanjom Ignjatović, psiholоškinjom, koja je i jedna od osnivača Autonomnog ženskog centra u Beogradu , o tome kakve sve vrste nasilja postoje, kako žena da shvati da je žrtva i kako može sebi da pomogne.

- Zapravo, najteže je da neko shvati da se radi o psihičkom nasilju. Za fizičko uvek znamo da se desilo, bez obzira na to što svako od nas ima različite pragove za to šta je za njega nasilje. Neko će smatrati da šamar koji je dobila od svog partnera nije nasilje i neće želeti da reaguje, dok kod psihičkog nema samo jednog signala i jednog znaka. Psihičko nasilje podrazumeva čitav niz različitih radnji u dugom nizu. Treba da traje jedno vreme da bi žena mogla da razume da to što se dešava nije sličajno, da ona šta god da uradi ili ne uradi ishodi uvek istom i podrazumeva neku vrstu maltretiranja i neku vrstu ograničenja njenoj ličnoj slobodi, mogućnosti da iskaže sebe, da donese odluku ili da napravi izbor bez posledice - naglasila je Tanja Ignjatović, a onda dodala:

- Psihičko nasilje počinje najčešće, i to propustimo da vidimo, kontrolom. Kontrola i izolacija su zaista ozbiljni znakovi da veza nije dobra. Ne mora da znači da će ona progresirati u nasilje, ali svakako nije ono što nazivano "zdrav partnerski odnos", a mi smo skloni da pristajemo na partnersku kontrolu, od naše prve veze - rekla je psihološkinja za portal Naj žena.

Kako sve počinje od kontrole, još u prvim vezama sve počinje od: Gde si, s kim si, pošalji snimak, javljaj se na svaka dva minuta, nemoj da se družiš sa tim, ne volim kada si tamo, volim da budeš samo sa mnom svaki dan... Po Tanjinim rečima ti mehanizmi se ne prepoznaju.

- Taj period zaljubljenosti će vam izgledati kao ogromna pažnja i briga, a nama se to čak može i dopasti, ali šta je problem? Onda kada budete želeli da napravite neki izbor, da nešto uradite drugačije i pokušate to da uradite, videćete odmah da se druga strana jako ljuti, da pobesni, da preti, da vređa i onda vi kažete "aha, ovo nije ok" , a to sve spada u psihičko nasilje. Ako partner oseti da će vas izgubiti on će početi da se izvinjava, da govori da nije tako mislio, da neće više nikada, da vas moli, kupuje poklone, traže strategije, a mi pošto volimo te partnere prelazimo preko toga - dodala je Tanja.

Nakon što pređemo preko svega, kreće "lep" život, uživanje sa partnerom, a onda opet krene na sličan način, oko bilo kog povoda. Bilo šta će tada biti okidač i ta nepredvidivost i ponavljanje čine da vi ne možete da izađete iz nasilja.

- Potrebno je da prođe neko vreme da žrtve shvate da ponašanje partnera nema nikakve veze sa njima - rekla je psihološkinja.

Kada već dođe do nasilja, pa čak i fizičkog, Tanja je otkrila zašto žrtve ćute.

- Žrtve trpe zato što je užasno teško sebi priznati da je neko koga ste vi izabrali i koga ste voleli sposoban da to radi. Žrtve sve vreme preispituju sebe: "Da li je moguće, da li sam ja kriva, da li neke druge okolnosti ovome doprinose jer ovo nije osoba u koju sam se ja zaljubila i koju volim...". Žene prolaze kroz užasan dug period zbunjenosti i neverovanja sebi, ali kada budu sigurne na kraju da su zlostavljane, njih je stid. Neke imaju dominantan osećaj stida, a neke čak i krivice: "Ja sam stvarno kriva" - rekla je Tanja i nastavila.

- Neke žrtve su u strahu zato što im se preti. Ta kontrola ima opsesivnu vezanost partnera koji neće da je pusti, koji je maltretira, koji joj preti jer ima neke informacije njene lične, neke intimne fotografije, i onda može beskrajno dugo da je ucenjuje i zadržava u strahu da će obelodaniti o njoj sve ono što zna, i žene se jako plaše toga. Neke znaju da nemaju podršku porodice. Plaše se jer nemaju bliske odnose sa roditeljima, njih je strah da zatraže pomoć od njih, plaše se da ih neće razumeti, da će ih osuditi, ali neke se plaše da će roditelji uraditi nešto zbog čega će kasnije odgovarati, kao na primer: ubiće ga, ne mogu da gledam majčin bol... I četrvrta stvar je ne znaju kakve su institucione procedure i ne veruju institucijama. Ako odu u policiju da neće imati dokaza itd i onda se žrtve povlače. Puno je različitih kombinacija straha, svaka zapravo procenjuje koliko će joj neko verovati, koliko će je osuđivati i u odnosu na to ona odlučuje da li će prijaviti ili neće - rekla je ona.

Kako da pomognemo sebi i kome da se obratimo?

- Sebi mogu da pomognu stalnim ponavljanjem "NISI KRIVA", to što se njoj desilo nema nikakve veze sa njenom krivicom ili odgovornošću šta je ona radila. Dakle za nasilje je uvek isključivo kriv onaj ko ga vrši. Uvek moraju da kažu da nisu krive, nisu to tražile, onaj ko je to uradio je odgovoran. Druga stvar i jako važna je da nađu jednu osobu od poverenja sa kojom će pričati. Traumatsko iskustvo se prerađuje pričom. Kada se njima ćuti da oboje ćute, da sa njom ide kod lekara, da je podržava u svemu. Ta osoba neka bude tu da više sluša žrtvu nego što će joj davati sugestije i da im nikada ne postavljaju pitanja zašto, jer ih to vuče u krivicu i da im ne daje gotove savete. Svako se mora izboriti sa svojoj traumom radeći na njoj - rekla je, a onda dodala:

- Šta pomaže žrtvama još kada su društvene mreže u pitanju, to je što znaju i vide da NISU SAME, to što vide da još na hiljade žena je imalo slično iskustvo i da vide da nisu odgovorne i da se to dešava skoro svima.

Najvažnija stvar je na kraju da svaka treba i da potraži pomoć. Postoje ženske organizacije koje mogu da pozovu i popričaju sa stručnim licima i to anonimno, da se informišu i da pomognu sebi da se izvuku iz tog začaranog kruga.

- Razgovori su potpuno anonimni i skroz poverljivi. Mi ne dajemo savete, mi dajemo informacije i mi vas bezrezervno podržavamo, šta god da je bilo i mi smo tu za vas. Telefon je uvek otvoren i uvek možete da ga okrenete i da pitate šta vas zanima, da pitate na primer: Ako odem u policiju šta će da se desi, ako odem kod lekara šta treba da uradim...  Zato je važna ta podrška i da se žrtva spremi i kada odluči da stane na put zlostavljaču da zna šta treba da radi. Kada se žrtva informiše tada će znati sledeći korak, da li će na primer da ode samo kod psihoterapeuta i radi na toj traumi, a da ne želi da prijavi ili će se odlučiti za policiju i znaće kada ode šta treba da kaže, da će znati da im kaže šta da zabeleže da će znati da treba da traži da potpiše službenu belešku... Tako da je važno da se žrtve spreme za susret sa institucijama i da dobiju dobre informacije i da u svom okruženju imaju jednu osobu kojoj veruju - završila je Tanja za portal Naj žena.

Autonomni ženski centar (AŽC) možete naći na adresi Tiršova 5a, Beograd ili možete okrenuti kontakr telefon konsultacije za žene 0800 100 007.