Kad nemaš gde da pobegneš: Život žene koju su roditelji vratili nasilniku i rekli ‘trpi dok dišeš’, ćerka rešila prekinuti pakleni krug

Ovo potresno pismo mr Razije Čolaković nije samo lična ispovest – ono je svedočanstvo života obeleženog nasiljem, ali i dokaz da snaga žene može pobediti i najteže traume. Njene reči nisu napisane da bi šokirale, već da bi probudile. Da podsete sve nas na ono što se, nažalost, i danas prečesto dešava iza zatvorenih vrata – u tišini domova, tamo gde bi trebalo da vlada sigurnost.

Printscreen/Facebook

"Ovo sam ja u vremenu kojeg se jasno sećam – imala sam svega pet godina kada je moj otac krvnički tukao moju majku.

Sve pamtim! Te slike ne blede. Sa tim traumama i danas pokušavam da izađem na kraj, ali istina je da nas one nikada u potpunosti ne napuste.

Moja rahmetli majka bila je nepismena, bez ikakve podrške. Sama u paklu života, nesrećna i prazna. Nikada voljena. Nikada poštovana. Njeni roditelji je nisu prihvatili kada bi pokušala da pobegne – govorili su: „Vraćaj se tamo gde si se udala.“ Niko nije hteo da primi „tuđu“ decu.

Bilo je: ili da se ubije, ili da trpi dok je ne ubije on. Uz malo sreće – samo će je mučiti do kraja života. I tako je i bilo. A kako drugačije sa nasilnikom, alkoholičarem, bezdušnikom?

Pamtim krv na njenom licu, kako beži po oluji u njive, krije se kod komšinice, dok nas deca ostavlja u strahu, gladne i izgubljene. Nismo razumeli šta se dešava, ali smo osećali da je strašno. Tek kasnije mozak sve te slike poređa u album iz kojeg ih vrtimo celog života.

Takvih scena bilo je bezbroj. Sve su ostale pohranjene u mom umu, kao na disketi.

Ipak, Božjom voljom, ja sam jedina iz porodice koja se obrazovala. To je bio majčin amanet. Govorila mi je samo jedno:
„Nemoj biti k’o ja!“

Zato danas od nijednog muškarca ne trpim povišen ton, bahatost niti pokušaj da mi oduzme slobodu i identitet. Nikada ne bih ostala u braku “zbog dece”. Ne zanima me šta će ko reći. Svom mužu sam jasno rekla: ako ti ne odgovara život sa mnom, nađi sebi drugu – ja želim da živim životom dostojnim žene!

Jer ja to zaslužujem.
Svaka žena to zaslužuje.
Tako sam obećala sebi i svojoj majci.

Obrazovanje mi je pomoglo da traume pretočim u reči, da kroz pisanje olakšam sebi i pružim snagu drugima koji su preživeli ili još uvek preživljavaju isto zlo. Pišem da podsetim – ne ćutite!

I molim sve majke: usmeravajte svoje ćerke na borilačke sportove i sve oblike samoobrane.
Manje ulaganja u fizički izgled – mnogo više u snagu uma!"

Objavljujemo ga jer verujemo da ovakva svedočanstva mogu da promene svest i podignu glas protiv nasilja nad ženama. Zato što svaka priča žrtve može postati ohrabrenje za drugu ženu koja trenutno ćuti i trpi. Jer prećutani bol postaje teret, a podeljeni bol može biti put ka izlečenju i slobodi.

Takođe i da pokažemo koliko je obrazovanje, samosvest i podrška važna – da se prekine začarani krug nasilja. Reči Razije Čolaković su amanet svim ženama: da ne pristaju na manje od života dostojnog žene, da ne ćute i da ne odustanu od sebe.