Kada je videla ispovest svojih vršnjakinja iz muzičkih škola u Srbiji, koje su progovorile i nasilju, Vanja Alimpić je rešila da podeli svoje iskustvo za mondo.rs .
Ova devojka pohađala je nižu i srednju muzičku školu u Beogradu, koje važe za jedne od najprestižnijih. Zbog stresa koji je tamo trpela, bežala je sa časova i pokušavala da izbegne maltretiranje, za koje tvrdi da je ostavilo psihološke posledice.
SVAKA ŽENA TREBA DA ZNA
AJMOKAC SA SPANAĆEM I PILETINOM Rapsodija ukusa u svakom zalogaju, za ručak koji se pamti
BAKLAVA ČIZKEJK Fenomenalna poslastica od koje će vam poći voda na usta, za sve prilike
NEODOLJIVI KOLAČ SA PISTAĆIMA Osvežavajući desert kao osmišljen za proleće, bićete oduševljeni
Samo vanserijski talenti mogu u srednju školu?
Vanja Alimpić krenula je na časove klavira sa osam godina, ali je zbog pokazanog talenta završila je dve godine u jednoj.
- Nakon niže muzičke škole odlučila sam se za srednju školu. Međutim, tu su nastali problemi. U očima profesora, ako pohađate srednju muzičku školu, morate da budete vanserijski talenat, i da isključivo time želite da se bavite u budućnosti. Onog trenutka kada shvate da možda želite da se opredelite za neki drugi fakultet, tu nastaje problem - kaže Vanja Alimpić za mondo.rs .
Često su joj govorili "šta ćeš ti ovde ako nećeš ovim da se baviš, nekome zauzimaš mesto, nisi ti za ovo" i time joj stvarali pritisak da nije dovoljno dobra da bi nastavila dalje.
- U tim godinama sam mislila da su u pravu, a zapravo su u meni probudili osećaj krivice, nesigurnosti, anksioznosti i nesnađenosti. Dosta mojih vršnjaka je prolazilo kroz slične torture, kao i oni koji su bili po njihovim "standardima". Oni su se susretali sa ljubomorom profesora - objašnjava devojka situaciju iz svoje škole.
Profesorka joj pretura po torbi dok svira
Problem su bile i grupe koje su se pravile među profesorima. Ako ste u klasi kod jednog koji nije dobar sa drugim profesorom, u problemu ste kada polažete ispit. Bilo je neprijatnih situacija, koje je Vanja sve do sada delila samo sa roditeljima.
- Na početku prve godine srednje škole, predavala mi je klavir jedna profesorka koja je često insistirala da časovi budu kasno popodne posle nastave. Pustila bi me da sviram, a zatim mi je otvarala torbu i preturala po njoj. Sledeći put sam torbu stavila na klavir, međutim ona je insistirala da mi torba bude kod nje na stolu. Čula sam rajsferšlus torbe i videla nju u odrazu klavira kako mi opet pretura po torbi. Sećam se tog straha, samo sam nastavila da sviram i molila Boga da se čas što pre završi - kaže ona.
Nakon toga me je često mama pratila do učionice i čekala ispred, ali na svu sreću pomenuta profesorka se nije dugo zadržala, tvrdi Vanja.
- Ni danas brojne nesigurnosti nisam rešila samo sam ih potisnula. Ja sam samo jedva čekala da se moje školovanje završi. Teško je kada nametnete detetu ili tinejdžeru da nešto s njim nije u redu i da nije dovoljno dobar. Samim tim, ne može da bude dovoljno dobro, i nažalost te stvari ga posle prate kroz ceo život - zaključuje devojka.
