Kada je videla ispovest svojih vršnjakinja iz muzičkih škola u Srbiji, koje su progovorile i nasilju, Vanja Alimpić je rešila da podeli svoje iskustvo za mondo.rs .
Ova devojka pohađala je nižu i srednju muzičku školu u Beogradu, koje važe za jedne od najprestižnijih. Zbog stresa koji je tamo trpela, bežala je sa časova i pokušavala da izbegne maltretiranje, za koje tvrdi da je ostavilo psihološke posledice.
Samo vanserijski talenti mogu u srednju školu?
Vanja Alimpić krenula je na časove klavira sa osam godina, ali je zbog pokazanog talenta završila je dve godine u jednoj.
- Nakon niže muzičke škole odlučila sam se za srednju školu. Međutim, tu su nastali problemi. U očima profesora, ako pohađate srednju muzičku školu, morate da budete vanserijski talenat, i da isključivo time želite da se bavite u budućnosti. Onog trenutka kada shvate da možda želite da se opredelite za neki drugi fakultet, tu nastaje problem - kaže Vanja Alimpić za mondo.rs .
Često su joj govorili "šta ćeš ti ovde ako nećeš ovim da se baviš, nekome zauzimaš mesto, nisi ti za ovo" i time joj stvarali pritisak da nije dovoljno dobra da bi nastavila dalje.
- U tim godinama sam mislila da su u pravu, a zapravo su u meni probudili osećaj krivice, nesigurnosti, anksioznosti i nesnađenosti. Dosta mojih vršnjaka je prolazilo kroz slične torture, kao i oni koji su bili po njihovim "standardima". Oni su se susretali sa ljubomorom profesora - objašnjava devojka situaciju iz svoje škole.
Profesorka joj pretura po torbi dok svira
Problem su bile i grupe koje su se pravile među profesorima. Ako ste u klasi kod jednog koji nije dobar sa drugim profesorom, u problemu ste kada polažete ispit. Bilo je neprijatnih situacija, koje je Vanja sve do sada delila samo sa roditeljima.
- Na početku prve godine srednje škole, predavala mi je klavir jedna profesorka koja je često insistirala da časovi budu kasno popodne posle nastave. Pustila bi me da sviram, a zatim mi je otvarala torbu i preturala po njoj. Sledeći put sam torbu stavila na klavir, međutim ona je insistirala da mi torba bude kod nje na stolu. Čula sam rajsferšlus torbe i videla nju u odrazu klavira kako mi opet pretura po torbi. Sećam se tog straha, samo sam nastavila da sviram i molila Boga da se čas što pre završi - kaže ona.
Nakon toga me je često mama pratila do učionice i čekala ispred, ali na svu sreću pomenuta profesorka se nije dugo zadržala, tvrdi Vanja.
- Ni danas brojne nesigurnosti nisam rešila samo sam ih potisnula. Ja sam samo jedva čekala da se moje školovanje završi. Teško je kada nametnete detetu ili tinejdžeru da nešto s njim nije u redu i da nije dovoljno dobar. Samim tim, ne može da bude dovoljno dobro, i nažalost te stvari ga posle prate kroz ceo život - zaključuje devojka.
povezane vesti
