Tajna zbog koje neki ljudi žive do 100 godina, dok drugi ne, može biti skrivena u metaboličkim profilima stogodišnjaka i formira se ranije u životu. Nova studija je pokazala da ljudi koji su doživeli 100. rođendan obično imaju niže — ali ne i ekstremno niske — vrednosti kreatinina, glukoze i mokraćne kiseline.
Istraživači su takođe otkrili da su metabolički profili stogodišnjaka već formirani decenijama pre njihove 100. godine. Nova studija je istraživala šta može biti jedinstveno kod ljudi koji žive 100 godina i više. Autori studije su tražili razlike u funkciji tela pre ekstremne starosti koje bi mogle proširiti naše razumevanje starenja i dugovečnosti.
Ovo je prva istraživačka studija koja upoređuje biomarkere krvi merenih u ranijim fazama života kod ljudi koji su na kraju doživeli stotu sa onima koji to nisu.
Njihovi nalazi ukazuju na to da su stogodišnjaci, u velikoj meri, imali niže nivoe glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline nego ostali ljudi, piše medicalnewstoday.
Srednje razlike između stogodišnjaka i drugih bile su male, a stogodišnjaci retko su imali vrednosti na bilo kojoj od niskih ili visokih granica zdravih opsega, obično su se kretali u srednjem opsegu merenja.
Istraživači su takođe otkrili da su budući stogodišnjaci uspostavili svoj metabolički profil do 65. godine, 35 godina pre nego što su dostigli stotu.
Merenje 12 biomarkera u krvi
Zbog poboljšanja očekivane životne dobi širom sveta, stariji odrasli, uključujući ljude koji žive više od 100 godina, predstavljaju najbrže rastuću starosnu grupu. Godine 2015. bilo je gotovo pola miliona stogodišnjaka, a predviđa se da će do 2050. godine biti 3,7 miliona ljudi širom sveta koji su stariji od 100.
Autori studije su analizirali podatke više od 44.000 Šveđana koji su bili deo populacione AMORIS (Apolipoprotein MOrtality RISk) kohorte. Merenje biomarkera učesnika obavljeno je između 1985. i 1996. godine, a praćeni su sve do 2020.
Istraživači su proučavali 12 biomarkera u krvi koji se odnose na metabolički status i funkciju. To su uključivali ukupni holesterol i glukozu, kao i alanin aminotransferazu (Alat), aspartat aminotransferazu (Asat), albumin, gama-glutamil transferazu (GGT), alkalnu fosfatazu (Alp) i laktat dehidrogenazu (LD), koji su povezani sa zdravljem jetre. Takođe su pratili kreatinin, marker funkcije bubrega, kao i kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC) i gvožđe, koji mere anemiju. Nutricija je procenjivana preko merenja albumina.
Autori su zaključili da su vrednosti gotovo svih biomarkera bile karakteristične za stogodišnjake, osim za alanin aminotransferazu i albumin.
Razlike u kreatininu, glukozi i mokraćnoj kiselini
Dr. Mireille Serlie, profesor endokrinologije na Jejlu, koja nije bila uključena u studiju, rekla je za Medical News Today da je kreatinin "zavistan od funkcije bubrega i mišićne mase."
"Niži kreatinin u ovoj starosnoj grupi (prosečna starost pri prvom merenju biomarkera kod stogodišnjaka bila je 79,6 godina) je u skladu sa višom funkcijom bubrega," rekla je.
Istraživanje životnih navika kod biomarkera stogodišnjaka je spekulativno. Međutim, dr. Serlie je napomenula da "životni stil utiče na funkciju bubrega kroz unos soli, hipertenziju, gojaznost, hiperglikemiju, kardiovaskularnu funkciju itd."
"Stoga, viša funkcija bubrega u ovoj grupi može biti pokazatelj boljeg ukupnog životnog stila i ishrane. Ovo se takođe odnosi na glukozu," dodala je dr. Serlie.
Smanjeni nivoi mokraćne kiseline sugerišu da stogodišnjaci nisu imali problema sa bubrežnim kamencima, bubrežnim bolestima ili gihtom. Međutim, previše niska razina mokraćne kiseline može biti problematična i dovesti do neuroloških problema.
Zašto prosečne vrednosti u krvi mogu biti bolje
Studija odražava višestruke moguće implikacije različitih merenja biomarkera. Dr. Serlie je objasnila da uzimanje nivoa gvožđa, TIBC i albumina kao markera nutritivnog stanja može biti manje prikladno jer ih mogu uticati upala ili hronične bolesti. "Niži albumin ne mora nužno značiti neuhranjenost. A nivoi gvožđa mogu biti niski tokom bolesti, što takođe ne odražava nutritivni deficit," rekla je.
Ljudi čiji su metabolički profili i krvne vrednosti bili ekstremniji najmanje su verovatno doživeli 100 godina. To uključuje ljude sa najnižim nivoima ukupnog holesterola i gvožđa, kao i one sa najvišim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i biomarkera funkcije jetre.
Dve vrste stogodišnjaka
Iako su profili biomarkera stogodišnjaka bili vrlo slični, istraživači su otkrili da postoje dve grupe stogodišnjaka. Razlikovali su se u biomarkerima osim onih koji su ih razlikovali od ne-stogodišnjaka: ukupni holesterol, albumin i TIBC.
"Ovi biomarkeri su svi povezani sa ishranom," rekao je prvi autor studije, dr. Shunsuke Murata, za Medical News Today. "Jedna grupa je bila sličnija ne-stogodišnjacima, a nazvali smo je 'viša ishrana'. Druga grupa imala je povoljnije nivoe, i nazvali smo je 'niža, ali dovoljna ishrana'."
"Možemo samo spekulisati o tome šta je iza razlike, na primer, o kalorijskoj restrikciji," naglasio je.
Značenje metaboličkog "slatkog mesta" stogodišnjaka
"Kada naglašavamo da su stogodišnjaci u celini imali kompresovanije vrednosti, mislimo na to da su ređe pokazivali ekstremne vrednosti biomarkera. Na primer, gotovo nijedan stogodišnjak nije imao glukozu iznad sedam ranije u životu, dok su takve ekstremne vrednosti bile češće kod ne-stogodišnjaka," objasnio je dr. Murata.
Možda je to uticalo na relativni nedostatak dugovečnosti kod ne-stogodišnjaka, rekao je.
"Teško je reći da li odsustvo ekstremnih vrednosti ukazuje na stil života. Ali nalazi o opšte povoljnijim vrednostima za stogodišnjake, i činjenica da su ovi markeri povezani sa ishranom i stilom života, mogu ukazivati na to — ili možda čak i verovatno — da su takvi faktori imali uticaj. Ono što ne možemo znati je u kojoj meri genetski faktori interaguju s tim," dodao je dr. Murata.
Ipak, činjenica da su profili biomarkera stogodišnjaka postavljeni mnogo ranije u životu može pružiti trag.
"Ovo govori protiv samo slučajnosti ili samo genetskih faktora kao uzroka za dostizanje izuzetnog uzrasta," pretpostavio je dr. Murata.
"Da bismo u potpunosti odgovorili na pitanje zašto, trebali bismo više informacija, idealno o genetskim, životnim faktorima i biomarkerima unutar iste kohorte ljudi," dodao je.
U međuvremenu, drugi istraživači fokusiraju se posebno na stil života i dugovečnost, tvrdeći da stil života i ishrana igraju značajnu ulogu.
Možda vas zanima…
povezane vesti
