Dete može reći da je sve u redu čak i kada ga nešto muči, jer možda ne želi ili ne ume da razgovara o problemu.

Zato je važno obratiti pažnju na promene u ponašanju i način na koji dete reaguje kada ga pitamo kako se oseća. Kako prepoznati da dete nešto krije, koje promene mogu ukazivati na anksioznost i kako započeti razgovor tako da se dete ne povuče još više, otkriva dečija psihološkinja Milena Buđevac.

"Poverenje između roditelja i deteta se gradi kontinuirano i od prvog dana i to je nešto u šta zaista ima smisla uložiti mnogo truda - u otvorenost i komunikaciju. Dete menja svoje ponašanje kada nešto krije ili postane povučenije ili postane mnogo razdražljivije i svadljivije. Ukoliko to primetite, a dete odbija da govori uvek možete da koristite igru i vidite šta je ono što dete proživljava (jer oni to kroz igru pokazuju), pa ćete obratiti pažnju koje uloge biraju, kako se ponašaju u igri, šta traže, šta žele, da li su grubi, da su uplašeni... Okolni put može da ide na primer i preko igračaka. Možete pitati njihovu omiljenu igračku u igri "Hej, Medo, da li znaš šta je Anji? Nešto je tužna. Možeš li joj reći da je volim i da želim da saslušam šta ima da mi kaže, da se neću ljutiti na nju."

Kada dete teško pronalazi reči za ono što oseća, roditelj može da mu pomogne kroz pitanja koja podstiču maštu. Može ga pitati koje je boje ta emocija, kakvog je oblika, na koju životinju podseća ili kakav bi zvuk imala. Na ovaj način dete ne mora odmah da ume da imenuje osećanje, već može da ga izrazi kroz simbole, što mu može pomoći da se oslobodi dela unutrašnje napetosti.

"Možete i da ispričate izmišljenu ili stvarnu priču o tome kako ste i vi nekada nešto krili pa kako vas je to izjedalo, kako ste se plašili i kako ste na kraju to rešili. Ili tu istu priču može da proživi neki zeko ili dečak/devojčica u priči koju ćete da izmislite. Poenta je da stvorite siguran i neosuđujuć teren i priliku da se dete otvori i sa vama podeli to što ga muči." - objasnila je dečija psihološkinja za Yumamu.

Roditeljima nije uvek lako da primete da dete prolazi kroz neki problem, naročito kada se ono ponaša kao i obično. Anksioznost i strah ne moraju uvek biti vidljivi spolja, pa dete može delovati potpuno dobro dok se iznutra suočava sa neprijatnim emocijama. Zato je važno obratiti pažnju i na suptilne promene koje mogu ukazivati na to da mu je potrebna podrška.

"Neko odskakanje u ponašanju ili u detetovom ritmu uvek postoji, iako ne mora biti ništa radikalno. Promene mogu biti u oblasti emocija - gde dete postane (ili je veći deo dana) osetljivo, teško se odvaja, izgleda uplašeno ili negoduje na pomen odlaska od kuće - bilo da su u pitanju obaveze poput škole i vrtića, ili slobodne aktivnosti tipa rođendana, teninga i slično. Odnos sa vršnjacima ili drugim ukućanima može da bude promenjen, u smislu da se dete povlači u sebe, bude zamišljeno, odsutno i ne uzima učešće u redovnim aktivnostima i druženjima." - ističe Milena Buđevac za Yumamu i dodaje:

"Signali da se nešto dešava mogu da dođu i ako analiziramo san i ishranu. Deca kod koje se javljaju znaci anksioznosti se teže uspavljuju, ne žele da spavaju sami, traže pomoć odraslih kod uspavljivanja, ne mogu da se opuste. Takođe, kod ishrane, detetu može opasti apetit ili obroci mogu postati duži, razvučenji jer se i na taj način produžava kontakt sa roditeljem ili drugom odraslom osobom, odnosno delom osigurava osećaj sigurnosti. Moguće je i da dete postane izbirljivije po pitanju namirnica ili jede, gricka veću količinu hrane."