Reč je o obući. Obuća ostavljena na pragu ili cipele odložene neposredno ispred ulaznih vrata u srpskim selima smatrale su se znakom da se u kući ne vodi dovoljno računa o redu. Stari su verovali da obuća sa sobom nosi sve puteve kojima je čovek tog dana prošao, od groblja i pijace do tuđih svađa, prašine sa raskršća i svega što je usput susreo. Kada se takva obuća ostavi na pragu, verovalo se da sve što je donela sa puta ostaje na samom ulazu u dom.

Postoji i mračniji sloj ovog verovanja. U mnogim krajevima Balkana obuća pokojnika iznosila se iz kuće i ostavljala ispred doma, dok su cipele okrenute prema vratima podsećale na rastanak i odlazak. Zbog toga je među ljudima postojao strah da obuća ostavljena na otiraču može simbolično prizvati odlazak, svađu ili bolest u porodici.

Zašto su bake prag čuvale kao najvažniji deo kuće

Prag je u narodnom verovanju predstavljao granicu između dva sveta. Sa jedne strane nalazili su se dom, toplina ognjišta i porodica, dok su sa druge bili ulica, nepoznato i sve ono što se nije želelo uneti u kuću. Upravo zato prag je imao posebno mesto u narodnim običajima. Mlada se nekada prenosila preko praga, preko njega se nije pozdravljalo niti pružala ruka, a verovalo se i da novac ne treba dodavati preko njega.

Kućni prag nije samo pitanje sujeverja, već i stari psihološki simbol. Ljudi su mu pridavali poseban značaj jer predstavlja mesto na kojem odlučujete šta ostaje van doma, a šta puštate u svoj život. Kada je prag zatrpan stvarima, gubi se osećaj jasne granice između spoljnog sveta i doma, pa samim tim može nestati i osećaj reda, mira i sigurnosti.

Video:

slika